Змај и аждаха

Извор: Викизворник


Змај и аждаха

Соко проси у виле ђевојку,
На Звијезди високој планини,
Просио је двије годинице,
Кад настаде трећа годиница,
Тадај соко испроси ђевојку,
Кад сив соко испроси ђевојку,
И даде јој прстен и јабуку,
На прстену свадбу одгодио:
»Свадба наша за петнајест дана,
Док ја дођем на Соко планину,
И покупим кићене сватове,
Све сватове сиве соколове,
А првјенце златне голубове,
Добре коње широке љељене,
Пак ћу тадај по ђевојку доћи.«
Када соко испроси ђевојку,
Пође соко свом бијелу двору,
А за њиме свасти пристануле,
Младе свасти и старе пунице,
Све бијеле из планине виле,
Док дарова свасти и пунице,
Млого соко благо потрошио,
Н>ему веле свасти и пунице:
»О наш зете, сив зелен соколе,
Када станеш купити сватове,
Немој водит малине сватова,
Јер су млоге страшиве планине,
Оће свати дуго путовати,
Ђевојка је одвише лијепа,
Бијело је одгојила лице,
Кајно жарко на истоку сунце,
Бојати се сватим' и ђевојци.«
Кад сокола виле сјетоваше,
Сјетоваше, па га испратише,
Оде соко завичају своме,
Кад он дође на Соко планину,
Сретоше га сиви соколови,
И остале 'тице соколице,
Те га љубе у бијело лице,
Узеше га за бијеле руке,
Одведоше на бијелу кулу,
За пуну га софру посједоше,
Црвено му винце послужише,
Послужише вино и ракију,
Са златнијем чашам у рукама,
Кад соколу послужише винце,
Стаде њима соко казивати,
Ђе је красну цуру испросио,
Испросио из планине вилу,
Па сад ваља купити сватове,
Све сватове сиве соколове,
А првјенце златне голубове,
Добре коње високе љељене.
Кад то чуше 'тице соколице,
Од радости 'тице запјеваше,
Од весеља коло ухватише,
Начетверо коло раставише,
Начетверо и на деветеро,
Јер је вила китна за сокола.
Када 'тице радост учинише,
Пак почеше купити сватове,
Књиге пишу на четири стране,
Сабирају свате изабране,
Соколова хиљаду сватова,
А првјенце златне голубове,
Под њих коње високе љељене,
А једеке зелене кошуте,
Све на њима узде позлаћене,
И плетене златне абаије,
Под њим' ситне ките жуберкају,
Ситне ките на четири стране;
Што је љељен коњиц под ђевојком,
Сва на њему златна абаија,
С обје стране до зелене траве,
Златне ките пале низ копите,
5Куберкају ситне тетреике,
Све по њима драги каменови.
А на сапим' сјајни мјесецови,
На прсима Даница звијезда,
То је, брате, од драгог камења.
При том свати виде путовати,
Усред ноћи кајно усред дана.
Радост чини соколова мајка,
Кад кићене сакупи сватове,
Таман китне свате сакупише,
Док ево ти књиге шаровите,
Од госпоје ђевојачке мајке:
»О мој зете, соко 'тице сива,
Кад поведеш кићене сватове,
Китне свате китом закићене,
Обноћ хајде, а обдан почивај,
Док прођете високе планине,
Ти имадеш драге каменове,
Виде свати ноћи путовати,
Пак вас нико неће ни виђети,
Јер су виле тако научиле,
Да им сваки не гледа сватове,
То ће бити боље за сватове.«
Кад соколу так'а књига дође,
Свате скупи, опремат се пође,
Како паде за горицу сунце,
Развише се крсташи барјаци,
Све од суха исплетени злата,
Пак пођоше свати путовати,
Кад бијаху кроз вишу планину,
Разасја се гора и планина,
Од сватова и од соколова,
Од бисера и драгог камења,
Би ти реко и би се заклео,
Усред ноћи да огрија сунце,
Бог им даде и срећа од Бога,
Све планине здраво прелазише,
Равна поља ногам' прегазише,
Док дођоше тамо на планину,
На Звијезду високу планину,
И виле их добро дочекаше,
Ту сватови ноћцу заноћише,
Заноћише, пак је преноћише.
Кад ујутру бијел дан освану,
Тадај свати коње опремише,
А ђевери лијепу ђевојку,
Ту сватови данак преданише,
Док ђевојке вилу опремише,
Када паде за горицу сунце,
Сви сватови на ноге скочише,
Развише се крсташи барјаци,
А сијнуше драги каменови,
Би ти реко и би се заклео,
Усред ноћце да огрија сунце,
Кад пођоше кићени сватови.
Преко росне горе и планине,
Све планине здраво прегазише,
Обноћ иду, обдан почивају,
У планини и гори зеленој,
Кад бијаху на Калдак планину,
Низ Калдака свати загазише,
Разасјала калдачка планина,
Усред ноћи кајно усред дана,
Кад стигоше на једну пољану,
На пољану до воде језера,
Опази их несита аждаха,
Па полеће друмом широкијем,
Те дочека кићене сватове,
А как'а је несита аждаха,
Според јела' издигнула главу,
Из главе јој студен вјетар пуше,
Кад виђеше кићени сватови,
Сви сватови сиви соколови,
И првјенци златни голубови,
Побјегоше у гору зелену,
Преко горе кроз јелово грање,
Оставише лијепу ђевојку,
Ухвати је несита аждаха,
Одведе је до воде језера,
Пак је скиде са коња голема,
Посједе је у зелену траву,
Колико је срдито скидаше.
Бурунџук јој златан раздираше,
А бијело лице откриваше,
Стоји писка кићене ђевојке,
На земљици и зеленој трави,
Кајно ждрала у магленој тами,
Аждаха јој коња прихватила,
Прождрије га код воде језера,
Под опремом и под абајијом,
Препаде се кићена ђевојка,
Пак поцикну као ждрао љути:
»Јао мени, моја мила мајко,
Да је теби стати, те гледати,
Шта је ноћас од ђевојке било.«
Ал' залуду, вила не чујаше,
А то зачу змај огњен јуначе,
У планини на јеловој грани,
Кад погледа до воде језера,
И угледа ђевојачко лице,
Ђе се сјаји кајно жарко сунце,
Кајно горска из планине вила,
Око н>е се аждаха савила,
Кад то виђе змај огњен јуначе,
Змај полеће са јелове гране,
Крила разви на четири стране,
Из крила му ватра сипа жива,
Сасипа се низ јелове гране,
У јелике запаљује гране,
Која пада на земљицу црну,
Све по земљи запаљује траву,
Пак долеће води и језеру,
А ђевојку прихвати за руку,
Одмаче је у зелену траву,
Пак удари на аждаху љуту,
Дочека га несита аждаха,
Пак стадоше мејдан дијелити,
Сад да ти је стати, те гледати,
Силна боја и страшна мејдана,
Змај огњевит, а аждаха љута,
Из аждахе вихор вјетар пуше,
А од змаја мавен пламен суче,
Сподбише се у бијеле зубе,
Носише се три-четири сата,
Кад је данку око подне било,
Змај огњевит освоји аждаху,
Пак је закла код воде језера,
И баци је у воду језеро,
То да ти је стати, те гледати,
Куд су бојни мејдан дијелили,
Дијелили четири са'ата,
Поломили зелену горицу,
Попалили по земљи травицу,
Змај огњени кад доби јунаштво,
Баци гују у воду језеро,
Пак се врати лијепој ђевојци,
Ђевојчици из планине вили,
А вила је на ноге скочила,
Објема га рукам загрлила,
У бијело лице пољубила,
Те овако њему говорила:
»Благо теби, змај огњен јуначе,
Бог ти дао и ко те родио,
Кад си так'и јунак на мејдану,
Ја сам чула ђе говоре виле,
Кад су прије на састанку биле,
Да над змаја не има јунака,
Прије чула, а данас виђела.«
Змај огњени ту се одморио,
Пак на танку јелу искочио,
Те сабира по гори сватове,
Све сватове сиве соколове,
А првјенце златне голубове,
Добре коње високе љељене,
Када стаде свате сабирати,
Све јунаци капе погубили,
Добри коњи седла поломили,
Соколови крила уморили,
Бјежећ' ноћи гором и планином,
А једеке коње погубили,
Барјактари џиде поломили,
А чауши балте погубили,
Змај огњени свате искупио,
Искупио, па их пребројио,
Јунацима пак је поновио,
Што је који бјежећ поломио,
Коњицима коње оседлао
Барјактарим барјак позг .тио,
А чаушим балте поградио,
Ђевојачко рухо сакупио,
Пак пођоше гором и планином,
А прати их змај огњен јуначе,
Док пређоше четири планине,
До сокола високе планине,
Кад дођоше на соко планину,
Ту сватови китни запјеваше,
Ђе бијелу вилу доведоше,
И сокола вилом оженише,
Свадба била за петнајест дана,
Све окрећу коло на четверо,
На четверо и на деветоро,
Кад изиђе петнајест данака,
Сваки оде завичају своме,
Змај одлеће брду уз планину,
А за њиме снаха пристанула,
Снаха мила из планине вила,
Те ђевера свога даровала,
Који јој је избавио лице
Од проклете несите аждахе,
Свог ђевера добро даровала,
Перјаницом златном закитила,
Низ бедру му сабљу објесила,
Сва у сухо злато заковата,
Која реже шипке од челика,
Просијеца панцијер кошуљу,
Који носи панцијер кошуљу,
А на глави ћасу од челика,
Та как'а је сабља димискија,
Да удари ћасу по перчину,
На учкур би крива испливала,
К'о што су је виле саковале,
Бритка сабља љута димискија,
По балчаку драги каменови,
А са стране сјајни мјесецови,
На њој вила име улисала,
То је име змај огњен јунака,
Рад спомена и змајског јунаштва.
Ту се они добро дароваше,
Дароваше, пак се растадоше.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 13-20.