Змај Никодин и књегиња Милица

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Змај Никодин и књегиња Милица

Навади се змаје Никодине,
у Крушевца града бјелога,
баш на кулу књијеза Лазара,
Код Милице, Лазове госпође,
долазио ненолико пута 5
па је каз’о госпођи Милици:
„Сал још једну ноћ 'оћу ти доћ!”
Окрену се Милица књегиња
те је рекла змају Никодину:
„Бојиш ли се силе крушевачке? 10
Бојиш ли се кога у Крушввцу?”
„Ћути, Миљо, змија те фиштила,
ти ме 'оћеш млада издавати!”
„Нећу, змаје, бога ми једаога!”
„Ја се ниног живога не бојим, 15
ни се бојем силе крушевачке,
нити таке кога у Крушевцу!
Љубио сам Милошеву мајку,
Милош јесте од срца мојега!
Добрем сам га дарем даривао, 20
дао сам му силу и јакобу,
да га јачи на свијету нема!
Љубио сам и Рељину мајку,
и Реља је од срца мојега!
Добрем сам га дарем даривао, 25
дао оам му позлаћена крила!
Љубио сам деспотову мајку,
те баш мајку тог деспота Вука,
и њега сам даром даривао,
дао сам му стреле и тетиве, 30
кога ’оће оком погледати,
Вук га мора стрелом устрелити.
Од Вука се једино ја бојим!”
Оно јутро кад је освануло,
диже ми се госпођа Милица, 35
код Лавара ишетала млада;
но ју гледа книјеже Лазаре:
„О, Милице, моја госпођице,
што ти ј’ тако лице потамнело?”
„Господине, книјеже Лазаре, 40
зазор ми је у те погледати,
а нек'мо ли с тобом беседити!"
„Збори, Миљо, што је тебе драго”.
„Господине, книјеже Лазаре,
кад ме питаш, право ћу ти казат: 45
навади се змаје Никодине,
са Јастрепца високе планине,
те ми љуби пребијело лице”.
Но ми Лазу мило не бијаше:
„Оће ли ти још кој’ пута доћи?” 50
„Казао је доћи ће довече”.
„Јеси л’ њега, Миљо, упитала,
боји ли се којега јунака?”
„Питала сам, драти господаре,
не боји се никога живога, 55
сал се боји тог деспота Вука,
јер је деспот од срца његова,
добрем га је дарем даривао,
још му дао стреле и тетиве,
кога 'оће оком погледати 60
да га може стрелом устрелити,
деспота се змај највише боји."
Када зачу Лазо лакрдију,
па ми позва Змај деспота Вука:
„Брзо дођи, Змај деспоте Вуче!” 65
Деспот паде у Крушевца града,
а на дворе книјеза Лазара.
„Чу ли мене, Змај десподе Вуче,
да устрелиш змаја Никодина!”
„Нем]ој, Лазо, ако бога знадеш, 70
нама ће се сила саломити!”
„Ја л’ га стрељај, Змај деспоте Вуче,
ја л' ћеш твоју главу изгубити!".
Мило није, тек му чаре није,
и дочека ноћи до јација. 75
Засија се Јастребац планина,
ето лети змаје Ниткодине;
таман био кули на пенџере,
угледа га Змаје деспот Вуче,
погледа га и устријели га. 80
Одма’ јесте сила навалила,
навалила сила од Турака,
како јесте Никодин нестао.
Бог да убије проклету женску,
што изгуби наше царство српско!85



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Татомир П. Вукановић: Српске народне епске песме, Народни музеј у Врању, Врање, 1972., стр. 12-14.
  • Народна књижевност Срба на Косову - Јуначке песме, приредио др. Владимир Бован, Јединство, Приштина, 1980, стр.: 57-59.
  • Владимир Бован: Антологија српске народне епике Косова и Метохије, Јединство, Приштина, 1974., стр. 166-169.