Удаје се племенита Мара
За Јована добра господара;
Свадба траје три недјеље дана.
Изреди се мало и велико,
И попови, и господа славна, 5
Па и она многа сиротиња,
Покроји јој богато одјело
Од кадифе златом извезене.
Ал' у Јове врло кршна мајка:
Две је снахе рукам задавила, 10
И сад трећу ни гледат' не може.
Мало вр'јеме дуго не трајало,
Мало вр'јеме годиница дана,
Мара роди чедо пренејако,
Кад то виђе Јованова мајка 15
То је њојзи врло жао било,
Јер је мајка оћерати мисли,
Па узима ноже оковане,
Па излази на горње чардаке
Да закоље чедо пренејако, 20
Па да каже: „Заклала је Мара!“
Брзо пошла, до чеда не дошла,
Извадила ноже из корица,
Кад је чедо јадна угледала
На једанпут господ је покара, 25
Спотаче се остарјела мајка,
Она паде крај чеда нејака,
А нож јој се у срце забоде.
Ту долеће племенити Јово,
Па је пита: „Шта уради мајко?“ 30
Мајка Јови тихо говорила:
„Твоја жена ножем ме удрила!“
Јово мајци тихо говорио:
„Не грјеш' душе, остарјела мајко!
„Видио сам кад си посрнула, 35
„Кад си шћела сина ми заклати;
„Па је тебе господ покарао.“
Па одлеће плeмeнити Јово,
Па доведе најбоље ранаре,
Да му мајци ране завијају. 40
Али рана на зло јој се дала,
Јер је, јадна, ноже отровала.
Не може се рана да зал'јечи,
Већ се рана брзо уцрвала.
Боловала остарјела мајка, 45
Није могла ни с мјеста устати,
Од бола се јадна распаднула. —
На земљи је господ покарао,
А на небу и горе ће бити.
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 68-70.
