Зла маћеха

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Био некакав чоек врло богат и имао злу и преопаку жену с којом се други пут вјенчао, а имао је од прве жене само једну шћер благу као андио, добру као крух, да јој у ономе мјесту није друге било, а при том бијаше и лијепа као вила од горе, висока као јела, а танка као шибика, а румена као јабука и у лицу бијела као горски лијер. Али враг који вазда о злу настоји, потакне ову маћеху да није могла своју пасторку колико крв на очима виђети, и много би је пута шћела убити или ђе обестрвити да је од свога мужа смјела. Једном дође заповијест од цара да сваки ко пушку носи иде на војску, те пође и ови чоек, и кад је хтио кренути дозове своју жену и закуне је свакијем клетвама да му чува шћер да јој се не би што догодило доклен се он с војске врати; и она му се кучка закуне и обећа да ће је љубити и чувати као своје два ока у глави. Кад муж њезин отиде, она ти богме у та исти час дозове слуге и нареди им да сјутра зором одведу ову сироту ђевојку као у прошетњу у једну оближњу гору, и кад је у гору уведу, да је заведу стрампутицама и збанде од пута нека је убију и њезине двије руке осјечене до иза шака и срце да јој донесу, а ако ово не донесу, рече им и запријети да ће она то од њих мјесто пасторке урадити. Ујутро у просвитање устану слуге и приправе се на пут, и отиду те пробуде ђевојку казујући јој да им је госпођа њезина маћеха наредила да је воде у прошетњу, на које она сирота не знајући шта јој се приправља добровољно пристане и шњима се упути. Кад дођу у некаку густу шуму заведу је како им је она бездушница наредила, свежу је за једно дрво и хоћаху је убити, али је стаде писка и видећи да је преварена почне молити, плакати и заклињати да је не убију, али кад јој они казаше како им је заповједила госпођа и да друкчије не смију вако да обадва главом плате, онда им она опет рече: "Ах немојте ме убити, а просте вам моје руке, ево их посијеците, а и срце бих вам своје дала кад бих знала да бих без њега могла живљети." Ражали се слугама те јој само руке осјекоше а за срце договорише се да одговоре госпођи да су га путем изгубили, и тако се натраг врате а њу несретњицу онако оставе саму у пустињи без рука и без и чесове помоћи. Кад дома дођу, јаве госпођи као што су се договорили и она их обдари. Али Бог као Бог – хвала њему и слава! – у они час у који су њојзи руке осјечене, учини те оцу њезину дође у сну некакав чоек и рече му: "Врати се дома овај час, јер је твоја шћер живот изгубила по заповијести твоје безбожне жене, него тражи у војсци црна коња без биљега, бијелу бедевију без биљега, ата врана пријед нејахана и ждребну кобилу, и од свакога узми по три длаке репне, изгори на огањ, па онијем прахом поспи ране својој шћери, те ће одмах бити као што је пријед била." Кад се пробуди несретњи отац, вас забуњен нађе све како је снио и трчи трком дома. Кад дома упита жену за шћер, она му одговори да је негђе одбјегла и да не зна ђе је, но он скочи на њу и на слуге говорећи ако му не кажу ђе му је шћер да ће их све сабљом искомадати. Жена аша те аша, а слуге богме препану се и све једно по једно кажу што је и како је било, те он запучи пред собом двије своје слуге с голом сабљом у руци, а они пред њим казујући му пут дођу у ону гору, кад ли нађу ђевојку више мртву него живу, нешто од муке без рука, нешто од глади и самотиње а нешто од страха. Пошто је отац виђе заплака се па паде над њом, и видећи је без рука посу је онијем прахом од репова коњскијех, те она оживље у они час и друге јој руке изникоше – не од меса, него од сухога злата. Тада он своју златноруку шћер одведе дома, а жену привеже коњма за репове и нареди својијем слугама те је тако одвуку до онога мјеста ђе су му шћери руке осјекли и онђе је коњи раскину, те пасју душу испусти.

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 130–132.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.