Жњетву жњела снаха са ђевером,
Како коју нарукву жњејаше,
Сваку снаха на ђевера баца
Од милости и више љубави.
Она мисли, нико је не види, 5
Ал' је гледа мила заовица,
Па утрча у бијеле дворе,
Па дозива своју стару мајку:
„О Богу ти, моја стара мајко!
„Кажи мене биља од омражја, 10
„Да омразим снаху са ђевером.“
Њојзи виче остарала мајка:
„Мучи шћери, дуго јадна била!
„Куда ће ти и срећа и душа,
„Да омразиш снаху са ђевером? 15
„Кад ти стечеш милога ђевера,
„Милиј' ће ти и од брата бити.“
Ђевојка се ражљутила тешко,
Једва чека, да јој ноћца дође;
Отров снахи водом доранила, 20
Покрила је по кули конопе,
Да јој братац воде не зафати.
Па кад снаха у двор улазила,
Дава отров у златну филџану:
„На ти, снахо, напиј се водице, 25
„Љуто си ми трудна и уморна.“
Бирдем попи, бирдем је умрла,
Њу ми жали млађахни ђевере:
„Бог т' убио, моја мила сејо!
„Ти не стекла никад среће твоје! 30
„Нити стекла ручнога ђевера!
„Кад га стекла, очим' га не вид'ла!
„А душа ти раја не виђела!“
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 147-148.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 556-557.
