Зла жена (Ј.С.Поповић)/8
| ◄ Позорје 6. | Позорје 1. | Позорје 2. ► |
ДЈЕЈСТВО ДРУГО
(Соба код Султане.)
ПОЗОРИЈЕ 1.
ПЕЛА и ПЕРСИДА
ПЕЛА (сама, у Султаниним аљинама обучена, на глави има шешир, испод којег види се цвет, који јој полак лица заклонио. Мало затим ПЕРСИДА).
ПЕЛА: Оваковог стра откад сам жива нисам препатила. Није шала, навуче жена моје аљине, повеза се, пак канда у воду утону, а мене остави да будем место ње госпођа и јошт да се ником не издајем.
Шта ће бити ако дође милостиви господин? Ево некога! Еј, тешко си га теби, Пело! (Пребаци вал преко шешира.)
ПЕРСИДА (ступи на прстима): Шта, устала и обукла се јошт? Но, сад нек ми сам Бог буде у помоћи.
ПЕЛА: Шта ћеш, Персо?
ПЕРСИДА: Милостива госпоја, само ми сад опростите.
ПЕЛА: Зашто, шта си скривила?
ПЕРСИДА: (Како ме заварује, само да ме добро шчепа). Милостива госпођа, ја признајем моју погрешку, али ја се нисам надала да ћете пре девет устати.
ПЕЛА: Шта је теби, девојко?
ПЕРСИДА: Ах! Сами сте се морали трудити обући се; али ја молим, милостива госпоја, ви сте могли звонити.
ПЕЛА: (Она ме управо за њену госпођу држи). Ништа је то, срце моје.
ПЕРСИДА: (Срце моје, шта је то?)
ПЕЛА: Зар ти мислиш да се ја не могу сама обући?
ПЕРСИДА (све једнако чудећи се): Ја знам моју дужност.
ПЕЛА: Ти си добра девојка.
ПЕРСИДА: Боже, је л’ могуће? Милостива госпођа,... ја сам срећна девојка, молим, дајте ми руку да је пољубим.
ПЕЛА (сакрива руке испод вала): Фала, Персо, фала, ја знам да си ти добра.
ПЕРСИДА: Али ја молим, милостива госпођа!
ПЕЛА (свеједнако сакрива руке): С отим ме, видиш, јако срдиш.
ПЕРСИДА: Милостива госпођа, ова ваша доброта, ваше милостиве речи мене срећном чине.
ПЕЛА: Но, ваљда ћу да ти трчим у косу?
ПЕРСИДА: (Ово није она, ово није могуће!) Милостива госпођа...
ПЕЛА: Но?...
ПЕРСИДА: Заповедате ли штогод?
ПЕЛА: А шта знам заповедати? Ја видим овде је као царевина, свуда пуно, свуда чисто, лепо, уредно. Само да седи човек па да ужива.
ПЕРСИДА: Заповедате да вам донесем кафу?
ПЕЛА: Богме, девојко, гладна сам ти.
ПЕРСИДА: Сместа ћете бити служени. Она је већ скувана, јер сам мислила да ћете је у постељи попити. (Брзо простре чаршав преко стала и изиђе.)
ПЕЛА (сама): Како је могућно да ме није познала? Може бити гди није одавно у служби, или гди сам овај бурунџук спустила. (Смотри једне рукавице.) Аха! Чекај мало. (Узме, па и навлачи.)
Мало тесне, али зато ништа, сад неће нико видити какве су ми руке. Фала богу, постадо и ја великом госпођом. Да ме нешто види Срета, кад станем пити кафу, како би вртио главом!... Ала баш идем
код њега у овим аљинама, да видим оће ли ме познати. Јест! Али ако Срети дође ћуд, па окупи батином? Охо, милостиву госпођу батином? То не иде, зашто би нашој госпођи досад била леђа као чивит.
Боже мој, да нешто прођем обучена сокаком. Како би сваки погледао, како би се чудили и дивили! „Ко је то? То је нека страна.“ О, луда Пело! Токорсе милостива госпођа, а нисам се ни на каруца
возала. Баш оћу да истерам у том жељу, и онако ћу извући псовку од Срете.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|