Зла жена (Ј.С.Поповић)/18

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ДРУГО
◄   Позорје 5. Позорје 6. Позорје 1.   ►

ПОЗОРИЈЕ 6.

(Соба код Срете.)


СУЛТАНА, у постељи спава,

СРЕТА, добро наквашен, ступи.

СРЕТА: Моли се ти Богу што ја морам чизме да свршим, а видли би ми ко би пре под астал пао. Мој брајко, другојаче је јунаке Срета натпио, а не као ти што си; али срећа твоја што ја морам чизме да свршим. Нека, нека, биће време, видићемо ко је јунак; срећа твоја велика што данас морају чизме бити готове. (Смотри Султану у постељи.) А гле ове? Ето, како нема мужа код куће, све је наопако. Пело, ти ваљда чекаш повојницу? (Дрма је појако.) Море, ти!

СУЛТАНА (обучена у Пелиним аљинама, ђипи): Триста га врага однело!

СРЕТА: Спавај јошт, бубо женска, оћеш да ти најмим слуге да те буду, је ли?

СУЛТАНА: Шта, триста те врага однело, сад ћу ти очи ископати, угурсуз, и да би ли харсузине, тко ти је дао слободу дирати ме?

СРЕТА: Море ти, мислиш да сам ја пијан, ајд, ајд!

СУЛТАНА: Шта? (Погледи око себе.) Гди сам ја, гди ме је ђаво довукао? Пу! Како смрди!

СРЕТА: Ти не знаш гди си? Дедер, јеси ли навиксовала чизме?

СУЛТАНА: Виксовали те пред варошком кућом, псино један, не видиш ти тко сам ја?

СРЕТА: Море жено, а видиш ли ти тко сам ја? Оћеш и ти да побесниш као она аспида.

СУЛТАНА: Побеснио ти, кад нико не бесни. Не видиш да сам ја графица Трифичка? Персида, Стеване, куд вас је враг однео. Персида, ти!

СРЕТА: Ха, ха, ха! Гледај ти ње, гди је малко налик на нашу госпођу, оће и она да дигне нос. Море, да знам да си као она, сад би те као печурку смождио. Море, оно није госпођа, ону су виле и аждаје излегле!

СУЛТАНА: Орјатине, мени тако у очи рећи? Сад ће ти пући глава на четворо!

СРЕТА: Море Пело, који ти је враг?

СУЛТАНА: Твоја је мати била Пела, а не ја. Моје је племе благородно, а није из ђубрета постало као твоје.

СРЕТА (мери је): На моју душу, исто наша госпођа; тако и она сикће. Пело, гледај да се намажу чизме.

СУЛТАНА: Мазали те Турпијом, дабогда, и тебе и сав твој род!

СРЕТА (извади лагано један каиш иза кревета, па сакрије испод аљине): Пело, јошт јуче је требало да су господину чизме биле уређене.

СУЛТАНА: Нек девет стотина ђавола однесу твога орјатског господина; он је мени ово учинио

СРЕТА (опали је каишем): Пело, мени је итно.

СУЛТАНА: Их! — Триста те врага однело, јошт ме ти ниси тукао. (Полети му у очи.)

СРЕТА (опет је опали): Милостива госпоја Трифичка, ја молим изволите погледати на вашега Срету.

СУЛТАНА (гледи га): Скоте, шта ћеш ти са мном?

СРЕТА: Милостива госпођа, ја молим да узмете ону столичицу, пак да навиксујете господину чизме, зашто ја морам друге да почнем.

СУЛТАНА: Да вас ђаво обојицу однесе. (Пође на врата.)

СРЕТА (опали је, пак је потом за руку увати): Охо, тамо нису чизме.

СУЛТАНА: Јао моја леђа... Море!

СРЕТА: Пело!

СУЛТАНА: Шта ћеш са мном?

СРЕТА: Да очистиш чизме.

СУЛТАНА: Ја то не умем да радим.

СРЕТА (замане каишом).

СУЛТАНА: Стани, не удри, оћу. Ох Боже, шта сам ја согрешила да се такве чини са мном играју? (Намести столицу.) Нигда нисам у мом животу ни видла. Сад како знам у руку да узмем?

СРЕТА: А гле, ти си милостива госпоја, ја сам и заборавио. Чекај да те научим. Видиш ову четку? Узми је у руку. (Султана узме.) Сад умочи у овај викс — тако; сад намажи чизму — тако; сад узми другу, пак истри. Та ти знаш, онако као јуче.

СУЛТАНА: Та разумеш ли српски, не разумео дабогда никога, ја нисам твоја жена. Сам је пакао морао мога несрећног мужа научити да ме теби у руке преда. Али ће га скупо ова шала стати. Мучићу га као змија, док му живот не исисам.

СРЕТА (извади стакло с ракијом): Добро, добро. (Напије се.) Само ти мени млого говори. (Приступи к њој и гледи како ради.) Тако, видиш како Срета уме да женама вади господство испод коже. Богме лепо ради.

СУЛТАНА: Сад и руке да каљам.

СРЕТА: Нека, други пут ћу ти купити рукавице. Дед мало ракије.

СУЛТАНА: Ја не пијем ракије!

СРЕТА: Откад?

СУЛТАНА: Откад ме је мати на несрећу родила.

СРЕТА: Да шта пијеш?

СУЛТАНА: Ја сам на кафу научена.

СРЕТА: Ха, ха, ха! Ова оће силом да се погосподи. Јошт нисам кафу за тебе куповао. Пиј ту!

СУЛТАНА: Ја не могу да пијем, чујеш ли једанпут!

СРЕТА (замахне): Видиш ли ово?

СУЛТАНА: Не, молим те, оћу. (Напије се ракије, пак се потом стресе.)

СРЕТА: Је л’ да је боље него кафа? Пак ћеш данас опрати и собу.

СУЛТАНА (ђипи): Шта?

СРЕТА (замахне каишом Султана седне): Није ти срамота; оћеш да будеш милостива госпођа, а овамо се црниш као Циганка... А гле, мал нисам заборавио. Пело, данас цеј даје бал. Гледај да се мало налицкаш, да ми правиш параду.

СУЛТАНА: Шта, ја на бал са слепицама?

СРЕТА: Ту ће бити и снаш Анђа. Данас пере капу. Знаш, неће бити прави бал, него наше друштво.

СУЛТАНА: Нипошто, волим овде погинути него да се смеје свет од мене.

СРЕТА: Море жено, шта је теби данас?

СУЛТАНА: На бал, ја, која сам некада на бароне преко рамена гледала, сад с чизмашима да играм? Волим пређе цркнути, него да се тај покор учини. Ох, Боже, шта се чини од мене!

СРЕТА: И ти баш нећеш?

СУЛТАНА: Ако си ти слепчовођа, нисам ја. Море, знаш ли да ћеш за овај поступак у гвожђе доћи?

СРЕТА: А знаш ли ти да жена треба да бојитсја својега мужа?

СУЛТАНА: Ја сам ти сто пути казала да нисам твоја жена.

СРЕТА: Ја знам да си ти наша госпођа, зашто је ђаво ушо у тебе као и у њу. Него кажи ти мени оћеш ли са мном на бал?

СУЛТАНА: На какав бал, гди крпе играју?

СРЕТА: Море, тако се цеј поштује? Је ли, а мило ти је било кад си била цехмајсторовица? Видиш ли ти ово? Сад ћеш другојаче о балу говорити.

СУЛТАНА: Удри, угурсуз, тек ти нећеш дочекати што мислиш.

СРЕТА: Је л’ тако? (Почне је мазати.)

СУЛТАНА: Јао, триста те врага однело! (Лати шанове, пак се на њега баци.)

СРЕТА: Шта, на мене руку? Чекај, курјачко семе. (Шчепа је, па је веже.) Дед, сад?

СУЛТАНА (цичи, отимајући се): Што не могу угурсуза да уморим?

СРЕТА: Угурсуза? Јесам ли ја твој муж или угурсуз, а? (Туче је.)

СУЛТАНА: Помагајте, помагајте, оће да ме убије!

СРЕТА: Мислиш ти да ти то помаже, курјачко семе? Оћеш ти бити моја жена, а, или нећеш; оћеш ти бити моја жена?

СУЛТАНА: Не удри више... оћу.

СРЕТА: Је ли то лепо од тебе, а? (Удари је.) Оћеш ли ти мене одсад слушати?

СУЛТАНА: Тако ти имена божија, немој више! Што год кажеш, све ћу урадити.

СРЕТА:... Оћеш ићи на бал?

СУЛТАНА: Куд год ти рекнеш, само не удри више.

СРЕТА (одреши је): Сад таки да клекнеш па да ме молиш за опроштење.

СУЛТАНА: Шта, ја тебе за опроштење?

СРЕТА (замахне): Јошт ти није доста?

СУЛТАНА: Не, молим те, оћу.

СРЕТА: Ајде да видимо.

СУЛТАНА: Ах, први пут у мом животу да клечим.

СРЕТА: Први пут и јеси луда. док си била паметна, тога није требало, а сад оћеш мужа са шанови. (Прети јој песницом). Курјачко семе, ја ти морам то лудило истерати из главе, макар ти цркла. Таки моли за опроштење!

СУЛТАНА: Ах, ово је велико искушеније. (Клекне.)

СРЕТА: Дигни руке. Тако, сад говори: слатки Срето.

СУЛТАНА: Ах!

СРЕТА: Нећеш?

СУЛТАНА: Слатки Срето.

СРЕТА: Молим те, опрости ми, нећу више.

СУЛТАНА: Молим те, опрости ми, нећу више.

СРЕТА: Тако, сад устани. Видиш како је зло кад је човек пакостан. Да тако ради наш господин, не би она његова аспида онако праскала и лупала. Него он цили-мили око ње. Бре, лупај ти њу, нек јој се пуше аљине! Ајде, сад ме пољуби.

СУЛТАНА: Молим те, само то не!

СРЕТА: Али то мора да буде.

СУЛТАНА: Еј, тешко си га мени! (Пољуби га.) У, како смрди на дуван и ракију!

СРЕТА: Е тако, сад смо се помирили.

СУЛТАНА (пође.)

СРЕТА: Куда ћеш?

СУЛТАНА: Да радим.

СРЕТА: Тако! Ти знаш да данас морају чизме бити готове. (Извади бурмушицу и шмрка.) Оћеш и ти мало?

СУЛТАНА: Ја се гадим од бурмута.

СРЕТА: Али мени за љубов. (Султана шмрка.) Е, та ти си увек била послушна. (Султана кија.) На здравље! Може бити да ће ти бурмут мало мозак очистити.

СУЛТАНА: Ах, сирота Султано!

СРЕТА (који је међутим сео за посао). Море, зар ти немаш правог имена, него оћеш да будеш Султана? Ајд, ајд! Знаш шта је, Пело, дед да ми мало певаш.

СУЛТАНА: Јошт ми то треба на ову несрећу!

СРЕТА (устане): Шта велиш?

СУЛТАНА: Ја не знам да певам.

СРЕТА (покаже каиш): Оћеш да те научим!

СУЛТАНА: Ја знам само талијански да певам.

СРЕТА: Опет си почела? Кад твој отац поведе медведа, онда му свирај талијански, а мени певај српски. Дед, немој ваздан да се дајеш молити; други пут не могу да те сносим.

СУЛТАНА: Ах! (Пева.)

Ти, серце, не мучи ме,
О, само дај ми мир,
Јер љубити ја не смем
Нит казати ја смем.

СРЕТА:

Ти, жено, не мучи ме,
О, буди паметна,
Јер Срета нема шале
Он оће да лупа
Пело!

СУЛТАНА: Чујем.

СРЕТА: Дад’ ми ону фордиту.

СУЛТАНА: Шта је то фордита.

СРЕТА: Милостива госпођо, то је ово. (Покаже јој прстом, Султана донесе му, пак опет почне радити.)

СРЕТА (пева):

Јер Срета нема шале,
Он оће да лупа!
Пело!

СУЛТАНА: Чујем.

СРЕТА: Дај ми овај калуп. (Султана му донесе, пак опет седне.)

СРЕТА: Пело!

СУЛТАНА: Чујем.

СРЕТА: Пало ми је шило, домашидер га.

СУЛТАНА: Ах! (Домаши му, пак и опет седне радити.)

СРЕТА (радећи пева).

Чујте, жене, моју песму, то вам каже Срета
Да је жена брзоћудна од сто ока беда.
Децу треска, слуге бије, муж сирома ћути.
Док и њега у буџаку невоља не смути.
Он је моли, она праска, судове разбија,
Чаше лете од страоте, сва се кућа нија.
Ако пође, она псује, ако стане, ружи,
Мед јој горак, мало кафе, на свашта се тужи.
Без ината, кавге, распре не може дан проћи.
Ау, ау, ко ће мужу кукавцу помоћи?
Пело, нестало је ћириша, гледај да скуваш мало.

СУЛТАНА: Шта је то ћириш?

СРЕТА: Ако спопаднем опет овај каиш. Метни туткало и смоле у лонац, пак пристави ватри: шта се ту провешћујеш? Вуци се брже, да не дангубим.

СУЛТАНА (отвори врата, пак преступивши праг). Орјатине, сам ме ђаво морао овамо довести. Сав се у ћириш претворио дабогда, колико си ме мучио! (Тресне врати и споља забрави.)

СРЕТА: Шта? (Оће да отвори врата.) Море, Пело, отвори, мало ти је било? На моју душу, полудила жена! Ако не буде нагазила на штогод, да нисам Срета. Пело ти, а чекај, платићеш ти то двоструко, могу ја и кроз пенџер, немај ти бриге. Или ћу те начинити као што си била, или ћеш сва бити мешина. (Пође к пенџеру.)

(Завјеса)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.