Зла жена (Ј.С.Поповић)/17
| ◄ Позорје 4. | Позорје 5. | Насловна ► |
ПОЗОРИЈЕ 5.
ПЕЛА (с валом преко шешира, ступи),
ПРЕЂАШЊИ
ТРИФИЋ: Оди, сунце моје, оће мајстор Сретиница силом да ти преотме место.
ПЕЛА: Милостиви господине.
ТРИФИЋ: Шта је?
ПЕЛА: Опростите ми, ја нисам крива. Милостива госпођа заповедила ми је, ја сам морала чинити.
ТРИФИЋ (на Стевана и Персиду): Но?
ПЕРСИДА: Еј, тешко си га мени!
СРЕТА: Милостива госпођа, Пело ти, немојте правити од мене комендије.
ТРИФИЋ (Пели): Али како је то могуће?
ПЕЛА: Ја нисам ништа крива, милостиви господине.
СУЛТАНА: Ја сам хотела шалу проводити, али ми је шала зло испала.
ТРИФИЋ: Немојте ми главу забуњивати.
СТЕВАН: Ово је договор, господине, не дајте се варати, милостива госпођа оће шалу да проводи.
ТРИФИЋ (Пели): Молим те, извести ме управо.
ПЕЛА (покаже му руке): Ево, милостиви господине, по овим се познаје да сам ја Пела.
СРЕТА: Да ти ђаво носи и такав посô и такав ред. (Пели.) Чекај ти, вештицо!
ПЕЛА: Слатки Срето, ја нисам крива, ја сам морала слушати заповест.
СРЕТА: Бре ћу те чибукати, док душу у теби не чујем; даћу ја теби како се кућа чува!
ТРИФИЋ: Хм, хм! Дакле, тебе је Стеван место Пеле код Срете однео?
СТЕВАН: Милостива госпођа, молим за опроштење, ја нисам знао.
СРЕТА: А шта ћу ја да рекнем?
ПЕРСИДА: А ја?
СУЛТАНА: Сви сте ви невини. То је зар тако небо хотело да искусим оно што нисам нигда ни помислити могла. Мајстор Срета ме је научио да није совестно децу сасвим мазити и распуштати. Моји родитељи су се смејали кад сам ја праскала и викала по кући, и што сам већма слушкиње кињила и тукла, то је њима милије било. Али данас ме је мајстор Срета научио да је лако тући, али врло тешко трпити.
ТРИФИЋ: Ох, ох, сунце моје, како ми је жао! (На страни.) Бог те живио, Срето!
СРЕТА: Како ми ђаво обрну памет, те је нисам познао! (Лупа се по челу.) О, Срето, луди Срето!
СУЛТАНА: Немој се печалити, ја ти од срца праштам.
СРЕТА: Али ја мени нигда, а јошт мање оној. (На Пелу показивајући.)
СУЛТАНА: Ако је дирнеш, никад ми више у кућу не долази. Ти си био мој учитељ.
СТЕВАН: (Леп учитељ!)
СРЕТА: Милостиви господине, а како ми стојимо?
ТРИФИЋ: Можеш спокојно спавати.
СРЕТА (прети Пели): Разговараћемо се.
СУЛТАНА: Опет ти почињеш, мајстор Срето! Оћеш да ме расрдиш? Мани жену, моја је кривица.
ТРИФИЋ: Али кажи ми, молим те, Султано, како ти стиже до штале да су те морали Срети однети?
СУЛТАНА: Знам да ме је сан, кад сам ктела шупу поодити надвладао, али откуд овако тврд сан, ја не знам; опомињем се да друго нисам ништа пила осим лимунаде. (Гледи на Персиду.)
ПЕРСИДА (клекне на колена): Ах, милостива госпођа, опростите ми, ја сам метнула мало опијума у лимунаду, желећи вам учинити спокојни сан.
СУЛТАНА: И теби мирнију ноћ?... Разумем; то би и сама учинила кад би ме ко толико мучио. Устани, девојко, ја ти праштам, јер сам више ја него ти крива.
ТРИФИЋ: Децо, ја видим да је овај дан срећан за мене. Зато да заборавимо сви што је било, и да се скупа прочастимо.
СУЛТАНА: То је лепо, љубезни Трифићу, али ја имам јошт мало дуга. (Показује на Персиду и Стевана.) Треба да вратим.
ТРИФИЋ: Они добијаду по два пара аљина.
СУЛТАНА: И од мене један, нека буде три. Љубезни Трифићу, ја имам осим тога јошт једну велику молбу.
ТРИФИЋ: Кажи, сунце моје, и теби ништа не могу одрећи, само кад паметно зактеваш.
СУЛТАНА: Ти, фала богу, доста добра имаш, а и ја сам ти толико донела да ме никад зато прекорети нећеш моћи. Како би било кад би Срета и Пела сваке године по једну малу суму новаца од нас добили за свој ужитак?
СРЕТА: Милостива госпођа!
СУЛТАНА (Трифићу): Они су обоје добри.
ТРИФИЋ: Султано моја, теби за љубов и друго што, а камоли оно што је и мени самом по вољи.
СРЕТА: Пело, ти, шта си се удрвенчила?
СУЛТАНА: Приповеда се да је официр неки при командирању војске, опазивши изненада свога бившег учитеља, који је строго с њиме поступао, клобук с главе пред њим скино. Ово нека се и са мном збуде! Срета нек остане у нашој кући, и ја како га усмотрим таки ће ми на памет пасти његов кратак каиш, и с отим ћу се задржати да нигда таково што не учиним које би негодованије код други подигло.
СРЕТА: Господине, право људи кажу да су жене као поток: док су у љутини; кућу оће чоеку да оборе; а кад се уталоже, милина и је гледати.
СУЛТАНА: Јошт једно! Ти мораш мене и ону твоју песму научити, и ја ћу је сваки дан певати и другима препоручивати, да се види како је ружна ствар кад је жена зла и дурљива.
СРЕТА: Видиш, Пело, шта вреди Срета?... Ајде да пољубимо милостиву госпођу у руку.
(Завјеса)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|