Зла жена сачувала мужа

Запанула бијаху два брата на крај пута да чекају крвника који им је понедавно оца убио, и који се та дан с пазара враћао. Кад га упазе на један пушкомет, приправе се да га убију, али он имађијаше још једнога друга који му рече: „Брзај, ако Бога знаш, мрче; нећемо ноћас никад кући доћи,“ а крвник му одговори: „Мени се, брате, душе ми! не мили у пусту кућу уљести за то што имам несретну жену, и проста Турска сабља ма не њезин језик, и ко би ме убио, душу би стекао.“ Ово чујући два брата, рече старији: „Ваистину, ако овако злу жену има, боље бисмо му учини ли да га убијемо, него ајде да га оставимо.“ И тако га пусте и већ му о глави нијесу радили.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 295–296.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.