Зимска ноћ

Зимска ноћ Писац: Милан Ракић

Пало је иње. Ко сабласти беле,
У танком велу као да се јеже,
Снуждени стоје борови и јеле
И опуштене зимзелена вреже.

Водоскок смрзнут ћути, ко да снева.
Земља је пуна тајанствене страве;
Ко воштаница која догорева
У хладној соби, мртвацу крај главе,

Месец се гаси... Свуда небо сиње,
И с голих грана каткад падне иње...

Ноћи, ледена ноћи, ја те волим,
Као што волим све кржљаве створе
Што самрт носе у грудима голим,
И које тајне бољке дуго море,

― Док тако тобом са бледих висина,
Ко предзнак тајних и кобних открића,
Безгласно струји хладна месечина
И болна благост умирућих бића...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.