Зими

Зими  (1865)  Писац: К.С.

На праг света дошла зима
Оштра ока као стрела;
Мраз природним даровима
Бије лица полу свела.

Роса чиста већ не блиста
Ни дажд благи не ромони;
Ветру нема свежа листа,
Да с’ у њему бритак склони.

Поток цвеће сад не гоји
Нити слатку плату прима;
Пастир јањце ту не поји
Свијех гони љута зима.

Певачице многобројне
У бригу се ћутећ’ дале;
А пчелице, летос ројне,
На улишту већ заспале.

Милошарним цртам дуга
Мрко небо сад не краси;
Тамна, црна као туга,
Гледа земља да се спаси.

Брза муња сад не пише
Блеском слова по облаку;
Гром громовит не јурише
Да покаже силу јаку.

Неста страсти, неста власти;
Сва природа као мртва
У санак ће скоро пасти:
То погледа зимна жртва.

И мој живот тако пада
У мртвило све то веће;
Биће жртва лажних нада
Прем га само нада креће.

Природни ће тако проћи
Сан тај само поновљени;
Ал’ ја морам у лад поћи
Где ј’ сан вечит суђен мени.

Јер на трну руже нема,
Нит на стаблу једне гране;
Да пролеће моје спрема
Кад на корен зима пане.

С тога срце моје тужи
Овим листом своје јаде,
Омраженој не баш ружи,
Већ да јаде свијет знаде.

Извор

1865. Вила, лист за забаву, књижевност и науку. Година прва, број 18, стр. 217.