Zimi
| Zimi (1865) Pisac: K.S. |
Na prag sveta došla zima
Oštra oka kao strela;
Mraz prirodnim darovima
Bije lica polu svela.
Rosa čista već ne blista
Ni dažd blagi ne romoni;
Vetru nema sveža lista,
Da s’ u njemu britak skloni.
Potok cveće sad ne goji
Niti slatku platu prima;
Pastir janjce tu ne poji
Svijeh goni ljuta zima.
Pevačice mnogobrojne
U brigu se ćuteć’ dale;
A pčelice, letos rojne,
Na ulištu već zaspale.
Milošarnim crtam duga
Mrko nebo sad ne krasi;
Tamna, crna kao tuga,
Gleda zemlja da se spasi.
Brza munja sad ne piše
Bleskom slova po oblaku;
Grom gromovit ne juriše
Da pokaže silu jaku.
Nesta strasti, nesta vlasti;
Sva priroda kao mrtva
U sanak će skoro pasti:
To pogleda zimna žrtva.
I moj život tako pada
U mrtvilo sve to veće;
Biće žrtva lažnih nada
Prem ga samo nada kreće.
Prirodni će tako proći
San taj samo ponovljeni;
Al’ ja moram u lad poći
Gde j’ san večit suđen meni.
Jer na trnu ruže nema,
Nit na stablu jedne grane;
Da proleće moje sprema
Kad na koren zima pane.
S toga srce moje tuži
Ovim listom svoje jade,
Omraženoj ne baš ruži,
Već da jade svijet znade.
Izvor
[uredi]1865. Vila, list za zabavu, književnost i nauku. Godina prva, broj 18, str. 217.