Zimi

Zimi  (1865)  Pisac: K.S.

Na prag sveta došla zima
Oštra oka kao strela;
Mraz prirodnim darovima
Bije lica polu svela.

Rosa čista već ne blista
Ni dažd blagi ne romoni;
Vetru nema sveža lista,
Da s’ u njemu britak skloni.

Potok cveće sad ne goji
Niti slatku platu prima;
Pastir janjce tu ne poji
Svijeh goni ljuta zima.

Pevačice mnogobrojne
U brigu se ćuteć’ dale;
A pčelice, letos rojne,
Na ulištu već zaspale.

Milošarnim crtam duga
Mrko nebo sad ne krasi;
Tamna, crna kao tuga,
Gleda zemlja da se spasi.

Brza munja sad ne piše
Bleskom slova po oblaku;
Grom gromovit ne juriše
Da pokaže silu jaku.

Nesta strasti, nesta vlasti;
Sva priroda kao mrtva
U sanak će skoro pasti:
To pogleda zimna žrtva.

I moj život tako pada
U mrtvilo sve to veće;
Biće žrtva lažnih nada
Prem ga samo nada kreće.

Prirodni će tako proći
San taj samo ponovljeni;
Al’ ja moram u lad poći
Gde j’ san večit suđen meni.

Jer na trnu ruže nema,
Nit na stablu jedne grane;
Da proleće moje sprema
Kad na koren zima pane.

S toga srce moje tuži
Ovim listom svoje jade,
Omraženoj ne baš ruži,
Već da jade svijet znade.

Izvor

1865. Vila, list za zabavu, književnost i nauku. Godina prva, broj 18, str. 217.