Зецови и жабе

Зецови и жабе
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије и примјечаније .

Међу обичне ове наше зецове дође однекуда зец пустињак, пак им почне предиковати, описујући им зечји живот као најбеднији и најори на свету под небом, говорећи: „Што смо ми јадни зецови? Није доста што нас људи лове и једу, што нас пси терају, што нас орлови истребљавају, него миш да протрчи и лишће да зашушти, страх и трепет напада на нас. Нашта нам таки живот, кад смо осуђени да пре смрти сваки час и тренуће ока oд стрâ умиремо? Видите ли оно језеро?”— „Видимо”— викну сви. —„'Ајде, дакле, да и ми једанпут у животу учинимо што да ваља. Сви ви напред, а ја за вами, да скочимо ту и да се удавимо, шат се когод нађе те нам рекне: „А ф е р и м, З е ц о в и!” Једва он то изрече, кад сви викну: „Јуриш!“, па потеку. Жабе око језера чујући топотање, уплаше се, пак ти бржебоље стану стрмоглав скакати у језеро. То видећи један стари зец спреда, окрене се и викне: „Стој! Што та лажа, — почне говорити — мал' не учини с нами! Каже нам да смо само ми страшиви, и зашо неуостојни живота. Ево сад сви виђесте да има и oд нас страшивијих створенија. Која их се сила утопи oд нас уплашени!”

Онда почну тражити предикатора, ал' њега нејма. Од тада наши зецови живу како су и њихови стари живили, нити већ слушају којекакве лажи.

Наравоученије

Све што је бог створио, премудро је и расположио; свашто има свој конац и намјереније. Зец, док га ко не ухвати, он живи, пасе, скаче по међама или по снегу и плоди се. Ухвати ли га ко, ту ти му је и конац, зато је зец, и баш зато је створен. Тако и различна животиња и рибе у води: једно се другим храни. Људи обаче, како разумна створења, способни су законому, праведному и мудрому прављенију; а гди тога нема, и они живу као звериња, јачи слабијега мучи и дере. Но о овом смо на више места говорили.

Нек видимо чему нас другом ова басна учи. Сад се народи почињу као иза сна будити, и међу собом се разговарају: како се је то догодило да за толико стотина година они исти који су на богатство горе него на курјаке викали, њега се са страшним заклетвама пред богом и пред светом одрицали и сиромаштво као највећу добродјетељ проповедали, чрез то, ни бога не бојећи се, ни људи не срамећи се, ништа друго нису тражили него како ће се лакше о најмањем, или ни о најмањем, труду, туђе у име божје иштући, записујући и узимајући, обогатити. Куће се своје одрицали, а с друге стране свет глобили и дворове себи као каштеле и градове зидали. К вечном воздержанију са заклетвом себе привезавали, а боље се хранили и појили него би да су у родитеља својих дому живили. На ови божји свет викали, а у њему како и остали људи радо живили. Све сласти телесне хулили, а весма су радо и весело с чим су могли, „јакоже и прочи человјеци”, тело своје грејали, упокојавали и наслаждавали. Кажу да су се својих ствари за љубов божју одрекли, пак за исту љубов божју туђе искали и узимали.

Овим противоречијам сад се људи чуде, нити хоћеду да их којеко за будале држи, да их за нос вуче и да их вара. Сад већ сваки познаје и види да: ко год на ови прекрасни божји свет и на ови наш (ако ће и маловременан бити) живот виче и дарове божје оговара и без разлога похуждава, или је манит те фантазира, или је лукав и мисли друге да превари. Ова злоупотребљенија нису у једном само народу била, него у свима, пак они који су паметнији и срећнији одмећу их и исправљају, а простији остају у њима, и чекају да у свачем буду последњи.

Све што је бог сотворио добро је, ако само човек уме то разумно употребљавати, ибо злоупотребљеније у свачему је зло. Зато и Свето писмо, ако гди виче на богатство и сласти и прочаја, то ваља разумевати за зло, неправедно и неваљало употребљеније вешти; дакле, ни на што не ваља хулити кромје што је по себи зло и што зло бива. Ево пример: отров је зао по себи, а вино је добро, но може бити зло кад се преко мере пије.

Примјечаније

Они се утврждавају и како себе тако и друге обмањивају криво и неразумно толкујући Христа Спаситеља речи, гди вели да се ваља одрећи и оставити оца и матер, жену и чада, дом и имјеније своје, а нећеду већ једном да се освесте да Христос придодаје: „мене ради и Евангелија!" А сад, кад моји родитељи и сродници верују Христа и Евангелије, зашто да их се одричем? То се је гаворило за она времена гоњенија кад су отац чадо своје и брат брата, Христа ради, на смерт предавали, а већ тога, благодареније богу, сад нејма. Ово дакле није Христово намјереније, него лукавих и неправедних људи, да ко туђе жели, иште и узима. Многи би монаси волели да Турци земљом обладају него да њих нестане. је ли то љубов к богу и к отечеству? Али што они маре кад су се они оца и отечества одрекли? Зато, о љубима и поштена нацијо, сва што се зову манастирска имјенија, то су народна имјенија, употребите их на школе и на науку ваших будуштих учитеља и свештеника, а то јест на праву и всегдашњу ползу рода и отечества. Блажена ће бити имена оних разумних патриота који к томе споспјеше и ово опште полезно дело причине и исполну! Добро које може бити у ваше време, зашто да чекате да после вас буде? Просвештени архијереји и доброжелатељни разумни мирски свештеници, они су дужни на то народ склонити и увјештати. „Λάμβανε βουλήν ή και παρ΄ οικέτον ευϕρονέοντος ταύτ΄αγορεύω: Примај совјет и од слуге благоразумнога”. „Yμίν γαρ ϕίλα ϕρονέων: Вами бо благожелаја ово говорим.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.