Zecovi i žabe

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Zecovi i žabe
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović
Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije i primječanije .


Među obične ove naše zecove dođe odnekuda zec pustinjak, pak im počne predikovati, opisujući im zečji život kao najbedniji i najori na svetu pod nebom, govoreći: „Što smo mi jadni zecovi? Nije dosta što nas ljudi love i jedu, što nas psi teraju, što nas orlovi istrebljavaju, nego miš da protrči i lišće da zašušti, strah i trepet napada na nas. Našta nam taki život, kad smo osuđeni da pre smrti svaki čas i trenuće oka od strâ umiremo? Vidite li ono jezero?”— „Vidimo”— viknu svi. —„'Ajde, dakle, da i mi jedanput u životu učinimo što da valja. Svi vi napred, a ja za vami, da skočimo tu i da se udavimo, šat se kogod nađe te nam rekne: „A f e r i m, Z e c o v i!” Jedva on to izreče, kad svi viknu: „Juriš!“, pa poteku. Žabe oko jezera čujući topotanje, uplaše se, pak ti bržebolje stanu strmoglav skakati u jezero. To videći jedan stari zec spreda, okrene se i vikne: „Stoj! Što ta laža, — počne govoriti — mal' ne učini s nami! Kaže nam da smo samo mi strašivi, i zašo neuostojni života. Evo sad svi viđeste da ima i od nas strašivijih stvorenija. Koja ih se sila utopi od nas uplašeni!”

Onda počnu tražiti predikatora, al' njega nejma. Od tada naši zecovi živu kako su i njihovi stari živili, niti već slušaju kojekakve laži.

Naravoučenije

Sve što je bog stvorio, premudro je i raspoložio; svašto ima svoj konac i namjerenije. Zec, dok ga ko ne uhvati, on živi, pase, skače po međama ili po snegu i plodi se. Uhvati li ga ko, tu ti mu je i konac, zato je zec, i baš zato je stvoren. Tako i različna životinja i ribe u vodi: jedno se drugim hrani. Ljudi obače, kako razumna stvorenja, sposobni su zakonomu, pravednomu i mudromu pravljeniju; a gdi toga nema, i oni živu kao zverinja, jači slabijega muči i dere. No o ovom smo na više mesta govorili.

Nek vidimo čemu nas drugom ova basna uči. Sad se narodi počinju kao iza sna buditi, i među sobom se razgovaraju: kako se je to dogodilo da za toliko stotina godina oni isti koji su na bogatstvo gore nego na kurjake vikali, njega se sa strašnim zakletvama pred bogom i pred svetom odricali i siromaštvo kao najveću dobrodjetelj propovedali, črez to, ni boga ne bojeći se, ni ljudi ne srameći se, ništa drugo nisu tražili nego kako će se lakše o najmanjem, ili ni o najmanjem, trudu, tuđe u ime božje ištući, zapisujući i uzimajući, obogatiti. Kuće se svoje odricali, a s druge strane svet globili i dvorove sebi kao kaštele i gradove zidali. K večnom vozderžaniju sa zakletvom sebe privezavali, a bolje se hranili i pojili nego bi da su u roditelja svojih domu živili. Na ovi božji svet vikali, a u njemu kako i ostali ljudi rado živili. Sve slasti telesne hulili, a vesma su rado i veselo s čim su mogli, „jakože i proči čelovjeci”, telo svoje grejali, upokojavali i naslaždavali. Kažu da su se svojih stvari za ljubov božju odrekli, pak za istu ljubov božju tuđe iskali i uzimali.

Ovim protivorečijam sad se ljudi čude, niti hoćedu da ih kojeko za budale drži, da ih za nos vuče i da ih vara. Sad već svaki poznaje i vidi da: ko god na ovi prekrasni božji svet i na ovi naš (ako će i malovremenan biti) život viče i darove božje ogovara i bez razloga pohuždava, ili je manit te fantazira, ili je lukav i misli druge da prevari. Ova zloupotrebljenija nisu u jednom samo narodu bila, nego u svima, pak oni koji su pametniji i srećniji odmeću ih i ispravljaju, a prostiji ostaju u njima, i čekaju da u svačem budu poslednji.

Sve što je bog sotvorio dobro je, ako samo čovek ume to razumno upotrebljavati, ibo zloupotrebljenije u svačemu je zlo. Zato i Sveto pismo, ako gdi viče na bogatstvo i slasti i pročaja, to valja razumevati za zlo, nepravedno i nevaljalo upotrebljenije vešti; dakle, ni na što ne valja huliti kromje što je po sebi zlo i što zlo biva. Evo primer: otrov je zao po sebi, a vino je dobro, no može biti zlo kad se preko mere pije.

Primječanije

Oni se utvrždavaju i kako sebe tako i druge obmanjivaju krivo i nerazumno tolkujući Hrista Spasitelja reči, gdi veli da se valja odreći i ostaviti oca i mater, ženu i čada, dom i imjenije svoje, a nećedu već jednom da se osveste da Hristos pridodaje: „mene radi i Evangelija!" A sad, kad moji roditelji i srodnici veruju Hrista i Evangelije, zašto da ih se odričem? To se je gavorilo za ona vremena gonjenija kad su otac čado svoje i brat brata, Hrista radi, na smert predavali, a već toga, blagodarenije bogu, sad nejma. Ovo dakle nije Hristovo namjerenije, nego lukavih i nepravednih ljudi, da ko tuđe želi, ište i uzima. Mnogi bi monasi voleli da Turci zemljom obladaju nego da njih nestane. je li to ljubov k bogu i k otečestvu? Ali što oni mare kad su se oni oca i otečestva odrekli? Zato, o ljubima i poštena nacijo, sva što se zovu manastirska imjenija, to su narodna imjenija, upotrebite ih na škole i na nauku vaših buduštih učitelja i sveštenika, a to jest na pravu i vsegdašnju polzu roda i otečestva. Blažena će biti imena onih razumnih patriota koji k tome spospješe i ovo opšte polezno delo pričine i ispolnu! Dobro koje može biti u vaše vreme, zašto da čekate da posle vas bude? Prosvešteni arhijereji i dobroželateljni razumni mirski sveštenici, oni su dužni na to narod skloniti i uvještati. „Λάμβανε βουλήν ή και παρ΄ οικέτον ευϕρονέοντος ταύτ΄αγορεύω: Primaj sovjet i od sluge blagorazumnoga”. „Yμίν γαρ ϕίλα ϕρονέων: Vami bo blagoželaja ovo govorim.

Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2582 godine.
Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 211 godina.