Зет у пуницама

Вјери се један врло мршави и у лицу блиједи младић, а при том и врло фалиша. Имао је једнога слугу којега је научио, да кад гођ би се он што пред ким фалио о чему, да он вазда помаже му полагивати, и рече више него што је он рекао. Пође један пут у пунице и поведе собом полажицу, кад тамо дођу, дочека их пуница, и по вечери почне јој се зет фалити, како он умије добро нашку књигу, а слуга му дода: "Умије неборе и Латинску, те да знате како!" Даље стане се зет фалити, како има више од десет крава и волова, а слуга рече: "Има ваистину и двадесет." Даље рече, како може на годину од осам краставаца добити тридесет цекина, а слуга потврди: "Може, и преко шездесет, душе ми и образа." Најпослије рече, да може највишега коња прескочити, а слуга рече: "Може, поштења ми мога, и два један уз другога." Слушала пуница то и дичила се, па запита зета: "За Бога, што си тако блијед и жут у образу?" А зет одговори: "Ово ми се само у љето догоди", а слуга потврди: "Јест, вјере ми моје, и у љето и у зиму вазда једнак." На то се вјереник ражљути, пак му рече: "Мучи, ничиј сине, ако си све досад истину говорио, ту си најпотоњу слагао."

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 285–286.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.