Зет пуницу научио памети

Извор: Викизворник
Зет пуницу научио памети
Народна приповијетка

          Неки човјек имао врло опаку жену, са којом је родио једну ћер. Жена је све против воље свога човјека радила, па уз пркос њему, ни ћери својој није дала ништа радити. Кад дјевојка нарасте до удаје, почну је многи загледати и просити. Између осталих просаца, дође један.
          Запроси цуру од оца јој, нашто овај рекне: „Брате у мене је зла и неваљала жена, па ми ни ћер ничему научила није, него, ако ти баш оћеш њу, дођи мојој кући и запроси цуру. Ја ћу казати да ти је не дам; али ће ти је моја жена, уз инад мени дати“. Просац по обичају дође и запроси је, нашто отац рече: „ја ти је не могу дати“ ! А жена ће: „ја ти је на против дајем“, — и тако овај испроси је и одведе. Тај њихов зет био је самац и тежак, па полазећи један дан на њиву да оре у мјесто да жени заповједи, шта јој све радити ваља, он узме сикиру и почне јој овако говорити : „оћу да ми кућу почистиш, воде донесеш, ручак зготовиш и т. д. — Жена по одласку његову почне мислити : „коме овај то све говори, сикири или мени“? па се опет предомисли и рекне: „баш је сикири говорио“! ето му је, нека га она и послуша“! — Кад човјек дође у вече кући, и затече своју жену на кревету онако, како ју је и оставио, рекне јој: „не чудим се женска главо себи, што ваздан бих гладан, него ли, како ти може ваздан сједити на једном мјесту а да ни с кревета не сађеш?!“ А она му одговори: „ја сам сита, јер сам се с кревета свукла, па себе натукла и опет се на кревет навукла!“ Човјек узме ону сикиру, па жену лијепо с њом издевета и тако остане до у јутру.
          Кад друго јутро пође на њиву, опет сикири својој проговори оне ријечи, које и прошлог дана, док му се жена досјети, да он то све говори њој, и све сврши рано, па му и ручак донесе раније на њиву, и тако постане радина и ваљана жена.
          Кад неко вријеме прође, стане јој се и мати у походе спремати како је боље могла и дође ћери. Пред њу нико изаћи није ћео, него ли чим стиже пред кућу, зет дочека пуницу, па мјесто у кућу да је одведе, он је одведе у кошару, пусти вола гароњу, па мјесто њега свеже стару крај јасала, и положи јој сламе, и заповједи, да мора јести. Зет јој у вече заспи раније, а кћи крадом отиде у кошару, па рекне матери: „шушкај мати, ако Бога знаш; јер ако он дође убиће те!“ Сјутра дан у мјесто гароње, зет уфати пуницу у плуг и наћера је, да вуче и оре. И тако јадна стара морадне са остала три вола читаву севту радити; послије тога пусти је, и она сирота утече кући. Човјек је обаспе с питањима: „шта уради жено, ако Бога знаш?“ на које она одговори, да јој је код зета било врло лијепо, и да је и њега (пунца таста) поздравио, да му одма дође. Жена је мислила човјека преварити, па га зором наћера да зету иде. Кад зет угледа пунца, обрадује му се, изађе му на сусрет и угости га сваком части и ђаконијом читаву евту, па послије и њега отпусти кући. Жена га угледа и излети пред њега па га стане питати : „како ти је било?“ а он јој се похвали са зетовијем дочеком. Она му нећедне вјеровати, него потече, да види врат, је ли му гарав од јарма мислећи, да је и он орао, па му рекне: „ако си ти позубио све, што сам ја узорала, е баш наопако!“ и све му исприповиједа што је с њом било и тог часа постане боља, вреднија и ваљанија.

Забиљежио:
Ст. Н. Давидовић

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Босанска вила, година III, број 5, Сарајево, 1. март 1888, стр. 77