Зет и пуница
Некакав зет дође у пунице, и седећи код ватре види ђе две жене добро посоле један лонац, па помисли у себи да оно што се у лонцу кува, већ није за јело, и као што су зетови у пуницама шаљиви и безобразни, намисли да га и он јошт тако пресоли, да се ни у уста узети не може, па онда оставши сам у кући, завуче обе руке у сланицу и заграби пуне прегршти соли. Сланица је била од дрвета и имала округлу јаму, на коју се со унутра сипала и напоље вадила. На ону јаму он руке увуче ласно у сланицу, али их заједно, још пуне соли, нипошто није могао напоље извући, и тако мучећи се око тога и натежући, руке подбуну да најпосле ни једне ни празне није могао извући. Кад у том неко рупи на врата, он брже-боље седне, па сланицу с рукама метне међу ноге да се не би видело шта му се догодило. Кад потом седну за вечеру, он од срамоте не смједне казати шта му се догодило, него рече да је сит и да не може вечерати ништа. И тако после многога нуђења и мољења, он на чудо и жалост свију укућана не ћедне ни сести за софру нити ишта окусити. Кад се по вечери чељад разиђу из куће, он устане и носећи сланицу на рукама изађе напоље, па угледавши за кућом кроз мрак своју пуницу ђе стоји, помисли да је пањ некакав, па размахнувши сланицом удари је по плећима колико игда може, говорећи тамо њој матер: Ти мени не даде вечерати. Пуница се на то тргне, и одговори му: Анатема те било! Како ти нисам дала вечерати? Та нисам ли те звала и нудила више од десет пута!
Извор
[уреди]- Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 281–282.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.
|