У Мујаге, сина материна,
зелена му гора око двора
и у гори зелена ливада.
У ливади камен становити,
под њим сједи Мујо јадовити, 5
сузе рони, а градове броји:
— Колико је низ море градова,
у сваком сам ноћцу преноћио
и у сваком љубио дјевојку!
Нигдје мене зора не затече, 10
већ код двора Алагине секе;
ту је мене зора застанула
и жарано огријало сунце
на чардаку, на меку душеку,
у грљењу и у миловању. 15
У то доба Алага на врата,
он на врата, а ја на пенџере,
са пенџера у мермер авлију;
не преломих ноге нити руке,
нит’ ми пуче копча на чакширам’, 20
већ ја разбих седефли тамбуру.
Жао ми је седефли тамбуре,
жао ми је као десне руке,
жао ми је ко брата у мајке.
Јаој, моја седефли тамбуро, 25
јаој, Мујин мио разговору!
Доста си ме пута нахранила,
доста пута жедна напојила,
измамила дјевојке на пенџер.
Никада те заборавит’ нећу, 30
никада те пребољети нећу!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 537.
