Згариште
Попаљено село. Из црнога згара
Још покрови дима пењу се и криле.
Нигде стада, звона, колибе ни ара -
Све је пусто! Само, низ жљебове гњиле
Где удара вода и корито дубе,
И кô покајнице сетне врбе стоје,
Они мирно леже уз пушке и трубе,
Попрскани кључем царске крви своје.
Кô пламење свећа, из модријех трава
Мак црвени руди око мртвих глава;
Док студена вода по кориту прска
И расипље капи на та бела чела,
Кô сузе... Све ћути. Само у дну села
Вран гракће и кружи сврх копаља трска.