Звонар

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Светолик Ранковић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Звонар
Писац: Светолик Ранковић


SvetolikRankovic.jpg

Звонар


   Спушта се тихо вече. По целом небу расклопио се широки беличасто-сиви застор од лаких облака, па заклонио заранке сунчеве. Ваздух је непокретан, тих, као опчињен. И град се необично ућутао. Наступио је онај редак тренутак, кад не пројуре његовим улицама ни једна кола, не пројаше бесна парипа гиздави поручник, не пронесе воће или бозу прљави Битољац.
   Тајац!...
   Одједном се кроз њену тишину проломи онај громовити глас великог звона, од кога се ваздух затресе, а људи, макар били у највећем послу, застану за тренутак и ослушну, као да први пут чују овај дубоки потмули звук. Он пресеца електричном брзином весео смех старица и укочи, као конвулсијом, њихова насмејана уста. Свако се плаши од онога, што му је тако близу... зебе од пута, којим мора неминовно поћи...
   А смртно звоно грми свечано, и његово брујање одјекује суморно преко прљавих кровова, и губи се тамо далеко иза првих брежуљака, што су опколили пространи град.
   Два звонара црквена, Марко и Станко, подскакују заједнички уз дебело уже, које виси о великом звону. Тргну конопац и обојица се сагну до самог пода, па одједном одскоче обојица као на дроту...
   - Ујаа!... викну Марко и обојица повукоше уже из све снаге и полетеше у висину скоро до самих греда. Звоно стаде. Тако поновише још два пут.
   Сад дође ред на децу, свакидање госте високе звонаре. Свако је дохватило по једно уже, па с грозничавим нестрпљењем очекују команду Маркову. Онај што стоји под најмањим звоном већ се почиње љутити: он треба први да повуче, а Марко, како му се чињаше, и заборавио на звоњење.
   - Прво! рече Марко, а нестрпљиво подскочи, подиже руке и заљуља звоно... За њим осуше редом друго, треће, четврто... и опет се проломи кроз те разнолике сребрнасте звуке громовски глас петог звона.
   Ваљало је дуго звонити. Умро је богат трговац, познати ћир-Никола. Звонари ће се, по обичају, сити насањати...
   Обојица су старци, од преко шездесет година. Марко је мали растом, вечито иде раширених руку и погнуте главе. Лице му је као печена јабука, а из њега му штркља ретка проседа брада. Нико га не виде да се смеје, вазда је озбиљан, управо строг. Није волео мислити о стварима, које су далеко од њега. Био је што веле, човек позитиван, па је имао неколико својих кућа и сигурних облигација.
   Станко је био човек друге мере. Висок, повијен сед и сух као дрво. Иђаше вазда замишљен, а кад с ким говори, лице му се на мах разведри, а усне се завуку у топал старачки осмејак. Имао је две мане: сваки час је узимао од тутора аконто своје плате и кад почне сам звонити, није умео стати. Замисли се тако, па оде, оде... и не би стао, да не дотрчи који Марков питомац и повиче му на ухо: ујаа!...
   И сад се по Станковим очима види, да су га многе мисли салетеле. А Марко само ћути и гледа у под. И тако је сада весник смрти, он о њој не мисли. Управо, о смрти он никад не мисли, и држи да се та "ствар" њега ни мало не тиче. Кад има да објави чију смрт, он приступа послу са истим мислима и расположењем, с каквим одлази да звони на вечерњу. Проста ствар: треба само одзвонити по реду, сићи доле и прочитати посмртну листу слушкињама, које чекају пред вратима. Шта ћеш друго!
   Сад се баш сетио како се покојни ћир-Никола оклизнуо једне зиме на глатким степеницама црквеним. Марко се десио ту, па помогне старцу да устане и одведе га кући. Почастише га добро код трговца и дадоше му дводинарац. Ето, зар није лепо сетити се тако красног догађаја из живота покојникова и, у исто време, гласити његову смрт.
   Сећа се Марко и других случајева с покојним Николом, па ништа. Доста је он примио његових грошева за разне услуге, али Марко не жали покојника. Сва лица у граду изгледају као путници, који морају да прођу испод ове звонаре. Њега не изненађује кад му који дође на ред, да га огласи. Дошао је човек на ред, па квит! Шта бива после, о томе није мислио. Тек зна, кога он једном овако огласи, више се тај не виђа у црквеном столу.
   "Хе, ово смо се ми заборавили!" трза се Марко и вади из џепа пожутео стари часовник. Добро је, таман колико треба!
   - Ујаа!... разлеже се његов сипљив заморен глас, и одједном почеше звона устављати.
   Свршено је! Деца трче низ степенице, да прва објаве име покојниково, а звонари се погледаше и седоше уморни пред полуокругло окно, с кога се види део цео град. Одједном се пробише топли сунчеви зраци кроз облак и обасјаше ова два суха и смежурана лица. Сад се могло јасно разликовати жута као лимун кожа и многе бразде, испрекрштане тамо и амо по њој. Марко сеђаше као прикован с погледом на под, а Станко весело обрте лице сунцу.
   - Сиромах ћир-Никола, не дочека црквену славу!... А он је свакад први на бденију, рече Станко, гледајући далеко навише уз реку, која се преливаше под сунчевим зрацима.
   Марко не одговори ништа, само мрдну раменом нервозно, што је могло значити: "којешта, лудорије!" И доиста, он у себи помисли: "Па што?... Ако нема њега, наћи ће се ко ће бити први на бденију... Хм, зар мора баш он да буде први. Ко би онда умирао? И шта би радили звонари, кад не би нико умирао!... Одлупај јутром и вечером, па квит. Којешта!..."
   И звонари се дигоше, па, стењући и кашљуцајући, стадоше силазити низ степенице.
   Прође недеља дана. Умро поп Коста, парох цркве. Случајно је Марко ступио у службу као звонар баш истог дана, кад се поп Коста ђаконио. Сећа се добро, и ако је то било пре... хмм... колико ће бити?... двадесет и... јест, и седам... пре двадесет и седам година!... Онда поп Коста беше танак, сух и висок као ова звонара, а после, хе... једва уђе кроз јужне двери. Па ето, поп Коста умре, и ако је појео безбројне ћуране с тртицама као песница, а Марко ће још и даље да се превија овако, једући лук и пасуљ. Јуче је и поп-Косту лепо огласио, баш сасвим лепо... И за тај посао треба вештине... Може звоно одједаред да се заљуља, па му оба ударца иду један за другим. А може да се задржи уже на првом ударцу, и онда се одјек његов проломи изненада и таласа се дуго по ваздуху, док не стигне други ударац. Овако је поп Коста оглашен.
   Сад треба звонити "на скуп", али нема деце. Редовни гости звонаре добили су рипиде, јер им је то једина награда за труд око звоњења. Вала примамити оне млађе љубитеље, који са завишћу погледаху кад старији дохвате ужета. Марко је ударио једаред малим звоном - то је обичан позив за децу - па сад чека.
   - Жгадија једна! мумла он под нос, не гледајући Станка, који посматра како се народ креће улицом. Кад ти не требају пуна звонара... Треба то јурити... батином то треба. Видиш, време је да се већ звони. Удари де још једном.
   Станко се диже лагано и повуче добро за уже, не давши му да се уздигне... Клатно удари једаред.
   "Поп-Коста... и он оде! мисли у себи, седајући опет на дебео зид пред окном. Онако пун човек. И весељак, за причу!... Стоји за часном трпезом и чека док певачи доврше славословије. Мрдне ли прстом, а ја већ знам шта је и прилазим... "Станко", вели и смеје се. "Знаш да је субота; биће ћурана као плеве. Тркни часком, мој голубе... пипај само за тртицу. Нека буде као твој нос, па доста!..." Попови се смеју сви, а ја, у забуни, кријем нос руком. А вала није ни његов мањи. Ако ја пијем ракију, не скомрачи ни он вином. Али шта ћеш... и нос се у сиротиње боље види"...
   Врата се отворише и звонара се за час напуни гостима. Станко прекиде размишљања.
   Одзвонише на скуп, па кроз пола часа за полазак и напослетку дочекаше пратњу звонима. Онда сиђоше обојица доле у цркву, да се по обичају, нађу око попова. Поп-Косту већ сместили на средини цркве и бољи певачи попови искашљују се, бацајући очи у косо на владику, који ће почети опело.
   Марко завирује испод црног покривача да ли су ногари добро намештени. Очи му прелећу преко поп-Костина лица, али се не заустављају дуго на њему... Обична ствар: умро човек, треба га опевати и однети на гробље. А што је то баш поп Коста - ништа... дошао му ред. Више неће никад бити његова "чреда" за вечерњу и јутрењу, и то је све. Али ће се и даље вечерња и јутрења служити у цркви, а он ће, као и до сад, малим звоном, објављивати рујну зору и сјајне заранке... Неко мора звонити, па што да не звони он, кад има још снаге!...
   Однеше поп-Косту. Марко му одзвони последњи опроштај...
   Умирало је још доста народа, а ова два друга сложно повијаху ужетима, вршећи марљиво своју једноставну службу. Прође цела зима и наступи пролеће. Воде се разлише, и пред полуокруглим окном високе звонаре отвори се читаво море. Требало је само бацити поглед кроз окно, па да се човек не одвоји лако од ретка призора. Станков је поглед чисто блудео по глаткој површини разливене воде. Бог зна да ли је он тада што мислио, или је само одмарао очи на тој сјајној, глаткој као огледало површини.
   А Марко се опет мрштио и мумлао својим загушеним гласом:
   - Белаја!... узвикује он (у младости је волео узвикивати: "до ђавола!" али га прота одучи од тога); ако овако устраје, доћи ће и до мојих чатрља.
   - Ти све мислиш о чатрљама, прекори га Станко. А о себи и не мислиш. Гле, све више нестаје наших вршњака, нема их. Ове што се зову зрели људи знам све као дечурлију.
   - Хм, беспослен човек, одговори Марко, махнувши љутито главом. Мора бити да си се где добро најео! Јутрос није било парастоса... Ако ти је до смрти, иди код ње.
   - Море, да видиш, нисам ни далеко. Целе зиме нешто не ваљам, а има недеља дана како осећам велики терет под грудима... Све ме нешто дави, а не смем ником да кажем... Овако под лажицом, баш овде ет'... Па кад почне да жмија, жмија... буди Бог с нама!
   - Којешта, као баба! Зовни кога, нека те истрља, па да видиш...
   - Трљали су ме, вала, многи, па ништа... све горе...
   После недељу дана Станко пође да звони на вечерњу, али не може да изиђе уз степенице. Врати се кући и поручи Марку да одзвони.
   Кад се сутра дан Марко, по јутрењу, заложио хлебом и почео нешто по баштици да чепрља дадоше му знак са звонаре да пожури горе. Требало је звонити. Марко не прекиде свој посао, нити се запита: "Кога ли то ваља огласити?" као што би сваки други на његову месту учинио. Треба лепо довршити посао који је започет. Што да га прекида? А ко је умро, дознаће сад од најстаријег црквењака. Што има да нагађа?...
   Кад доврши посао, упути се полако цркви. Врата црквена затворена; он окрете уз степенице на звонару. Иде лагано, кашљуца, и мршти се, кад опази на степеницама огриске од цигара. Отвори врата и уђе. На средини стоје четири дечака, и сваки држи по једно уже. Само дебели конпац од тешког звона виси слободно. На лицима дечјим исписано необично узбуђење, готово страх.
   - Умро чича Станко! викну један, што држаше конопац четвртог звона.
   - Наредио господин владика да звони и пето.
   Намрштене Маркове очи раширише се, и он погледа по деци некако необично. Као кад повичу човеку да му је за вратом сабља... Он приђе махинално слободном конопцу, дохвати га и стаде... Како ћемо сад? До сад га је Станко заљуљивао. Он се осврте плашљиво и погледа преко дечјих глава, као да нешто тражи. "Где је тај Станко да звонимо?"... Махну руком и она му се некако нађе у џепу на бурмутици. Повуче руку у кутијицу, па се трже, остави бурмутицу и опет стаде зачуђеним погледом зверати по дебелим зидовима.
   - Сам, сам... мора звонити сам. Нема Станка! И никад га више неће бити, и рука се његова неће никад дотаћи овог конопца. А он мора сам заљуљивати... Али како?...
   И он повуче за конопац из све снаге...
   Далеко одјекну самртни весник, задрхта миран јутрењи ваздух од његове грмљавине и стаде се таласати под топлим сунчевим зрацима...
   А у звонари забруја и потмуло, те као оштар нож прободе тај глас груди Маркове. Он ослушкиваше још, не верујући ни своме слуху. Све му се чини да "пето" сад друкчије бруји, некако сасвим друкчије. Ето, и сунце је сад друкчије, и дан, ова светлост, све, је друкчије. Стога што се то догодило... тај велики догађај...
   Повуче опет за уже, и кад се поново разлеже громки глас, он осети неку страшну празнину у грудима и осети се одједном тако сам и тако несрећан, како се никад није осећао. Све га више притискује то ново расположење и све већа студен пада му на груди...
   Сам!... сам!...
   Одједном му заигра усница, а десни брк оде у страну; у грлу му нешто застаде, па гуши, незгодно!... Капци му очни затрепташе и низ увеле жуте образе скотрљаше се две сузе.
   Марко баци конопац, оде на окно, подупре лице шакама и затресе се сав јако, грчевито... Деца одзвонише лепо, заменише и Марка.
   Бруји звонара од јеке звона, шкрипе и пуцкају суви диреци, пролама се све око ушију, а Марко се још чуди: како то би? Како то одједном остаде сам? - И у целом овом великом догађају њега потресе једино то, што он одједном остаде сам, што му смрт поквари дугим временом усвојени и навикнути ред у послу... Он сад тек појми смрт, кад му она узе друга и помоћника и стави му пред очи неодређену будућност.
   Обузе га страх.
   Дакле и звонари долазе на ред!

Извор[уреди]

Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига друга, стр. 65-74, ИП "Народна просвета", Београд


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 121 година.