Zvonar
| Zvonar Pisac: Svetolik Ranković |
Zvonar
Spušta se tiho veče. Po celom nebu rasklopio se široki beličasto-sivi zastor od lakih oblaka, pa zaklonio zaranke sunčeve. Vazduh je nepokretan, tih, kao opčinjen. I grad se neobično ućutao. Nastupio je onaj redak trenutak, kad ne projure njegovim ulicama ni jedna kola, ne projaše besna paripa gizdavi poručnik, ne pronese voće ili bozu prljavi Bitoljac.
Tajac!...
Odjednom se kroz njenu tišinu prolomi onaj gromoviti glas velikog zvona, od koga se vazduh zatrese, a ljudi, makar bili u najvećem poslu, zastanu za trenutak i oslušnu, kao da prvi put čuju ovaj duboki potmuli zvuk. On preseca električnom brzinom veseo smeh starica i ukoči, kao konvulsijom, njihova nasmejana usta. Svako se plaši od onoga, što mu je tako blizu... zebe od puta, kojim mora neminovno poći...
A smrtno zvono grmi svečano, i njegovo brujanje odjekuje sumorno preko prljavih krovova, i gubi se tamo daleko iza prvih brežuljaka, što su opkolili prostrani grad.
Dva zvonara crkvena, Marko i Stanko, podskakuju zajednički uz debelo uže, koje visi o velikom zvonu. Trgnu konopac i obojica se sagnu do samog poda, pa odjednom odskoče obojica kao na drotu...
- Ujaa!... viknu Marko i obojica povukoše uže iz sve snage i poleteše u visinu skoro do samih greda. Zvono stade. Tako ponoviše još dva put.
Sad dođe red na decu, svakidanje goste visoke zvonare. Svako je dohvatilo po jedno uže, pa s grozničavim nestrpljenjem očekuju komandu Markovu. Onaj što stoji pod najmanjim zvonom već se počinje ljutiti: on treba prvi da povuče, a Marko, kako mu se činjaše, i zaboravio na zvonjenje.
- Prvo! reče Marko, a nestrpljivo podskoči, podiže ruke i zaljulja zvono... Za njim osuše redom drugo, treće, četvrto... i opet se prolomi kroz te raznolike srebrnaste zvuke gromovski glas petog zvona.
Valjalo je dugo zvoniti. Umro je bogat trgovac, poznati ćir-Nikola. Zvonari će se, po običaju, siti nasanjati...
Obojica su starci, od preko šezdeset godina. Marko je mali rastom, večito ide raširenih ruku i pognute glave. Lice mu je kao pečena jabuka, a iz njega mu štrklja retka proseda brada. Niko ga ne vide da se smeje, vazda je ozbiljan, upravo strog. Nije voleo misliti o stvarima, koje su daleko od njega. Bio je što vele, čovek pozitivan, pa je imao nekoliko svojih kuća i sigurnih obligacija.
Stanko je bio čovek druge mere. Visok, povijen sed i suh kao drvo. Iđaše vazda zamišljen, a kad s kim govori, lice mu se na mah razvedri, a usne se zavuku u topal starački osmejak. Imao je dve mane: svaki čas je uzimao od tutora akonto svoje plate i kad počne sam zvoniti, nije umeo stati. Zamisli se tako, pa ode, ode... i ne bi stao, da ne dotrči koji Markov pitomac i poviče mu na uho: ujaa!...
I sad se po Stankovim očima vidi, da su ga mnoge misli saletele. A Marko samo ćuti i gleda u pod. I tako je sada vesnik smrti, on o njoj ne misli. Upravo, o smrti on nikad ne misli, i drži da se ta "stvar" njega ni malo ne tiče. Kad ima da objavi čiju smrt, on pristupa poslu sa istim mislima i raspoloženjem, s kakvim odlazi da zvoni na večernju. Prosta stvar: treba samo odzvoniti po redu, sići dole i pročitati posmrtnu listu sluškinjama, koje čekaju pred vratima. Šta ćeš drugo!
Sad se baš setio kako se pokojni ćir-Nikola okliznuo jedne zime na glatkim stepenicama crkvenim. Marko se desio tu, pa pomogne starcu da ustane i odvede ga kući. Počastiše ga dobro kod trgovca i dadoše mu dvodinarac. Eto, zar nije lepo setiti se tako krasnog događaja iz života pokojnikova i, u isto vreme, glasiti njegovu smrt.
Seća se Marko i drugih slučajeva s pokojnim Nikolom, pa ništa. Dosta je on primio njegovih groševa za razne usluge, ali Marko ne žali pokojnika. Sva lica u gradu izgledaju kao putnici, koji moraju da prođu ispod ove zvonare. Njega ne iznenađuje kad mu koji dođe na red, da ga oglasi. Došao je čovek na red, pa kvit! Šta biva posle, o tome nije mislio. Tek zna, koga on jednom ovako oglasi, više se taj ne viđa u crkvenom stolu.
"He, ovo smo se mi zaboravili!" trza se Marko i vadi iz džepa požuteo stari časovnik. Dobro je, taman koliko treba!
- Ujaa!... razleže se njegov sipljiv zamoren glas, i odjednom počeše zvona ustavljati.
Svršeno je! Deca trče niz stepenice, da prva objave ime pokojnikovo, a zvonari se pogledaše i sedoše umorni pred poluokruglo okno, s koga se vidi deo ceo grad. Odjednom se probiše topli sunčevi zraci kroz oblak i obasjaše ova dva suha i smežurana lica. Sad se moglo jasno razlikovati žuta kao limun koža i mnoge brazde, isprekrštane tamo i amo po njoj. Marko seđaše kao prikovan s pogledom na pod, a Stanko veselo obrte lice suncu.
- Siromah ćir-Nikola, ne dočeka crkvenu slavu!... A on je svakad prvi na bdeniju, reče Stanko, gledajući daleko naviše uz reku, koja se prelivaše pod sunčevim zracima.
Marko ne odgovori ništa, samo mrdnu ramenom nervozno, što je moglo značiti: "koješta, ludorije!" I doista, on u sebi pomisli: "Pa što?... Ako nema njega, naći će se ko će biti prvi na bdeniju... Hm, zar mora baš on da bude prvi. Ko bi onda umirao? I šta bi radili zvonari, kad ne bi niko umirao!... Odlupaj jutrom i večerom, pa kvit. Koješta!..."
I zvonari se digoše, pa, stenjući i kašljucajući, stadoše silaziti niz stepenice.
Prođe nedelja dana. Umro pop Kosta, paroh crkve. Slučajno je Marko stupio u službu kao zvonar baš istog dana, kad se pop Kosta đakonio. Seća se dobro, i ako je to bilo pre... hmm... koliko će biti?... dvadeset i... jest, i sedam... pre dvadeset i sedam godina!... Onda pop Kosta beše tanak, suh i visok kao ova zvonara, a posle, he... jedva uđe kroz južne dveri. Pa eto, pop Kosta umre, i ako je pojeo bezbrojne ćurane s trticama kao pesnica, a Marko će još i dalje da se previja ovako, jedući luk i pasulj. Juče je i pop-Kostu lepo oglasio, baš sasvim lepo... I za taj posao treba veštine... Može zvono odjedared da se zaljulja, pa mu oba udarca idu jedan za drugim. A može da se zadrži uže na prvom udarcu, i onda se odjek njegov prolomi iznenada i talasa se dugo po vazduhu, dok ne stigne drugi udarac. Ovako je pop Kosta oglašen.
Sad treba zvoniti "na skup", ali nema dece. Redovni gosti zvonare dobili su ripide, jer im je to jedina nagrada za trud oko zvonjenja. Vala primamiti one mlađe ljubitelje, koji sa zavišću pogledahu kad stariji dohvate užeta. Marko je udario jedared malim zvonom - to je običan poziv za decu - pa sad čeka.
- Žgadija jedna! mumla on pod nos, ne gledajući Stanka, koji posmatra kako se narod kreće ulicom. Kad ti ne trebaju puna zvonara... Treba to juriti... batinom to treba. Vidiš, vreme je da se već zvoni. Udari de još jednom.
Stanko se diže lagano i povuče dobro za uže, ne davši mu da se uzdigne... Klatno udari jedared.
"Pop-Kosta... i on ode! misli u sebi, sedajući opet na debeo zid pred oknom. Onako pun čovek. I veseljak, za priču!... Stoji za časnom trpezom i čeka dok pevači dovrše slavoslovije. Mrdne li prstom, a ja već znam šta je i prilazim... "Stanko", veli i smeje se. "Znaš da je subota; biće ćurana kao pleve. Trkni časkom, moj golube... pipaj samo za trticu. Neka bude kao tvoj nos, pa dosta!..." Popovi se smeju svi, a ja, u zabuni, krijem nos rukom. A vala nije ni njegov manji. Ako ja pijem rakiju, ne skomrači ni on vinom. Ali šta ćeš... i nos se u sirotinje bolje vidi"...
Vrata se otvoriše i zvonara se za čas napuni gostima. Stanko prekide razmišljanja.
Odzvoniše na skup, pa kroz pola časa za polazak i naposletku dočekaše pratnju zvonima. Onda siđoše obojica dole u crkvu, da se po običaju, nađu oko popova. Pop-Kostu već smestili na sredini crkve i bolji pevači popovi iskašljuju se, bacajući oči u koso na vladiku, koji će početi opelo.
Marko zaviruje ispod crnog pokrivača da li su nogari dobro namešteni. Oči mu preleću preko pop-Kostina lica, ali se ne zaustavljaju dugo na njemu... Obična stvar: umro čovek, treba ga opevati i odneti na groblje. A što je to baš pop Kosta - ništa... došao mu red. Više neće nikad biti njegova "čreda" za večernju i jutrenju, i to je sve. Ali će se i dalje večernja i jutrenja služiti u crkvi, a on će, kao i do sad, malim zvonom, objavljivati rujnu zoru i sjajne zaranke... Neko mora zvoniti, pa što da ne zvoni on, kad ima još snage!...
Odneše pop-Kostu. Marko mu odzvoni poslednji oproštaj...
Umiralo je još dosta naroda, a ova dva druga složno povijahu užetima, vršeći marljivo svoju jednostavnu službu. Prođe cela zima i nastupi proleće. Vode se razliše, i pred poluokruglim oknom visoke zvonare otvori se čitavo more. Trebalo je samo baciti pogled kroz okno, pa da se čovek ne odvoji lako od retka prizora. Stankov je pogled čisto bludeo po glatkoj površini razlivene vode. Bog zna da li je on tada što mislio, ili je samo odmarao oči na toj sjajnoj, glatkoj kao ogledalo površini.
A Marko se opet mrštio i mumlao svojim zagušenim glasom:
- Belaja!... uzvikuje on (u mladosti je voleo uzvikivati: "do đavola!" ali ga prota oduči od toga); ako ovako ustraje, doći će i do mojih čatrlja.
- Ti sve misliš o čatrljama, prekori ga Stanko. A o sebi i ne misliš. Gle, sve više nestaje naših vršnjaka, nema ih. Ove što se zovu zreli ljudi znam sve kao dečurliju.
- Hm, besposlen čovek, odgovori Marko, mahnuvši ljutito glavom. Mora biti da si se gde dobro najeo! Jutros nije bilo parastosa... Ako ti je do smrti, idi kod nje.
- More, da vidiš, nisam ni daleko. Cele zime nešto ne valjam, a ima nedelja dana kako osećam veliki teret pod grudima... Sve me nešto davi, a ne smem nikom da kažem... Ovako pod lažicom, baš ovde et'... Pa kad počne da žmija, žmija... budi Bog s nama!
- Koješta, kao baba! Zovni koga, neka te istrlja, pa da vidiš...
- Trljali su me, vala, mnogi, pa ništa... sve gore...
Posle nedelju dana Stanko pođe da zvoni na večernju, ali ne može da iziđe uz stepenice. Vrati se kući i poruči Marku da odzvoni.
Kad se sutra dan Marko, po jutrenju, založio hlebom i počeo nešto po baštici da čeprlja dadoše mu znak sa zvonare da požuri gore. Trebalo je zvoniti. Marko ne prekide svoj posao, niti se zapita: "Koga li to valja oglasiti?" kao što bi svaki drugi na njegovu mestu učinio. Treba lepo dovršiti posao koji je započet. Što da ga prekida? A ko je umro, doznaće sad od najstarijeg crkvenjaka. Što ima da nagađa?...
Kad dovrši posao, uputi se polako crkvi. Vrata crkvena zatvorena; on okrete uz stepenice na zvonaru. Ide lagano, kašljuca, i mršti se, kad opazi na stepenicama ogriske od cigara. Otvori vrata i uđe. Na sredini stoje četiri dečaka, i svaki drži po jedno uže. Samo debeli konpac od teškog zvona visi slobodno. Na licima dečjim ispisano neobično uzbuđenje, gotovo strah.
- Umro čiča Stanko! viknu jedan, što držaše konopac četvrtog zvona.
- Naredio gospodin vladika da zvoni i peto.
Namrštene Markove oči raširiše se, i on pogleda po deci nekako neobično. Kao kad poviču čoveku da mu je za vratom sablja... On priđe mahinalno slobodnom konopcu, dohvati ga i stade... Kako ćemo sad? Do sad ga je Stanko zaljuljivao. On se osvrte plašljivo i pogleda preko dečjih glava, kao da nešto traži. "Gde je taj Stanko da zvonimo?"... Mahnu rukom i ona mu se nekako nađe u džepu na burmutici. Povuče ruku u kutijicu, pa se trže, ostavi burmuticu i opet stade začuđenim pogledom zverati po debelim zidovima.
- Sam, sam... mora zvoniti sam. Nema Stanka! I nikad ga više neće biti, i ruka se njegova neće nikad dotaći ovog konopca. A on mora sam zaljuljivati... Ali kako?...
I on povuče za konopac iz sve snage...
Daleko odjeknu samrtni vesnik, zadrhta miran jutrenji vazduh od njegove grmljavine i stade se talasati pod toplim sunčevim zracima...
A u zvonari zabruja i potmulo, te kao oštar nož probode taj glas grudi Markove. On osluškivaše još, ne verujući ni svome sluhu. Sve mu se čini da "peto" sad drukčije bruji, nekako sasvim drukčije. Eto, i sunce je sad drukčije, i dan, ova svetlost, sve, je drukčije. Stoga što se to dogodilo... taj veliki događaj...
Povuče opet za uže, i kad se ponovo razleže gromki glas, on oseti neku strašnu prazninu u grudima i oseti se odjednom tako sam i tako nesrećan, kako se nikad nije osećao. Sve ga više pritiskuje to novo raspoloženje i sve veća studen pada mu na grudi...
Sam!... sam!...
Odjednom mu zaigra usnica, a desni brk ode u stranu; u grlu mu nešto zastade, pa guši, nezgodno!... Kapci mu očni zatreptaše i niz uvele žute obraze skotrljaše se dve suze.
Marko baci konopac, ode na okno, podupre lice šakama i zatrese se sav jako, grčevito... Deca odzvoniše lepo, zameniše i Marka.
Bruji zvonara od jeke zvona, škripe i puckaju suvi direci, prolama se sve oko ušiju, a Marko se još čudi: kako to bi? Kako to odjednom ostade sam? - I u celom ovom velikom događaju njega potrese jedino to, što on odjednom ostade sam, što mu smrt pokvari dugim vremenom usvojeni i naviknuti red u poslu... On sad tek pojmi smrt, kad mu ona uze druga i pomoćnika i stavi mu pred oči neodređenu budućnost.
Obuze ga strah.
Dakle i zvonari dolaze na red!
Izvor
[uredi]Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga druga, str. 65-74, IP "Narodna prosveta", Beograd
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|