Зверства
| Зверства Писац: Растко Петровић |
Да, чини ми се, смећу да певам твоје руке,
Твој трбух намагнетисани, твоје груди,
На животворјашче начине са гроктањем ритмова!
Смећу - ха, неукротљивче!
Да извучем и све хајдуке
Из помрчина где неки храст кашље луди
Од дрхтања, па просипања, па болова!
Искаљујем се ево по твом телу,
Ударајући га бесомучно по лицу
Избијам једну љубичасту варницу;
А ту мишицу белу,
И обливену крвљу и белу,
Умочили, мајку му! у апокалипсу.
Не својом мржњом: обоје небо мрзи,
Планина нас, долина кичевска, и грло то, и гњат;
И све то биће ропац мој: грло то, врат! проклет! Проклет!
Пили смо до ригања и ништења на мужи, на врелу,
Не кидајући с уста мешину једа
Прокључалу мишицу ти белу
Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду
детелине, ван себе да набавим ти Одлакшања-Среће,
Све је ипак - да л' проклетством у мени! – обећавало веће
Освете за крв, за јед, за ову ноћ у винограду:
Кад избезумљена од ужаса не могаде ипак побећи од мене,
Но само псујући показиваше ми прси од модрица шарене.
Плаках од усхићења да си ми толико жртва;
Да ускоро ће нас (и нас) тај покољ наћи
Где наћи!
Кад наћи!
Оба мртва:
Мајку му! И не успесмо никада постићи ванмишићне екстазе!
Већ скривасмо се под клупе и у порубе
Злочинци! - тих неба,
Требало би да неким спасоносним световима одлазе:
Али ознојени, најежени сазнавасмо за кошмарске поразе!
Ко дићи котве,
Ко прекинути ланце, за велике полазе?
Зато смо чекићима разбијали своје мишићне палубе,
Зато смо бритвама кидали ужад живу за крви;
Под катарком обореном здрузганих црева издисасмо тад први
А већ се за нас рађало и рађало миријадама нових црви.
Париз, 1922.
Извор[уреди]
|