Zverstva
| Zverstva Pisac: Rastko Petrović |
Da, čini mi se, smeću da pevam tvoje ruke,
Tvoj trbuh namagnetisani, tvoje grudi,
Na životvorjašče načine sa groktanjem ritmova!
Smeću - ha, neukrotljivče!
Da izvučem i sve hajduke
Iz pomrčina gde neki hrast kašlje ludi
Od drhtanja, pa prosipanja, pa bolova!
Iskaljujem se evo po tvom telu,
Udarajući ga besomučno po licu
Izbijam jednu ljubičastu varnicu;
A tu mišicu belu,
I oblivenu krvlju i belu,
Umočili, majku mu! u apokalipsu.
Ne svojom mržnjom: oboje nebo mrzi,
Planina nas, dolina kičevska, i grlo to, i gnjat;
I sve to biće ropac moj: grlo to, vrat! proklet! Proklet!
Pili smo do riganja i ništenja na muži, na vrelu,
Ne kidajući s usta mešinu jeda
Proključalu mišicu ti belu
Ja sam čitao, kao u panici, zelenu livadu
deteline, van sebe da nabavim ti Odlakšanja-Sreće,
Sve je ipak - da l' prokletstvom u meni! – obećavalo veće
Osvete za krv, za jed, za ovu noć u vinogradu:
Kad izbezumljena od užasa ne mogade ipak pobeći od mene,
No samo psujući pokazivaše mi prsi od modrica šarene.
Plakah od ushićenja da si mi toliko žrtva;
Da uskoro će nas (i nas) taj pokolj naći
Gde naći!
Kad naći!
Oba mrtva:
Majku mu! I ne uspesmo nikada postići vanmišićne ekstaze!
Već skrivasmo se pod klupe i u porube
Zločinci! - tih neba,
Trebalo bi da nekim spasonosnim svetovima odlaze:
Ali oznojeni, naježeni saznavasmo za košmarske poraze!
Ko dići kotve,
Ko prekinuti lance, za velike polaze?
Zato smo čekićima razbijali svoje mišićne palube,
Zato smo britvama kidali užad živu za krvi;
Pod katarkom oborenom zdruzganih creva izdisasmo tad prvi
A već se za nas rađalo i rađalo mirijadama novih crvi.
Pariz, 1922.
Izvor[uredi]
|