За националну југословенску просвету и школу

ЗА НАЦИОНАЛНУ ЈУГОСЛОВЕНСКУ
ПРОСВЕТУ И ШКОЛУ
ГОВОР МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ, Г. СТЕВАНА
ЋИРИЋА, ОДРЖАН ПРЕКО БЕОГРАДСКОГ
РАДИЈА, НА ДАН 23 МАРТА 1935 ГОДИНЕ

Тешка времена највише осећа просвета. Она је духовно добро народа, али један од предуслова за просвећеност је материјално благостање или бар поштено обезбеђене егзистенција свакога појединца. У овим тешким временима, када је привредном кризом борба за живот до крајности отежана, многи превиђају огромну вредност културних тековина и вољни су да у првом реду њих жртвују да би само борбу за живот олакшали. Не попустити пред оваквим схватањем и сузбијати га, Краљевска влада сматра за своју дужност, готово за питање савести народа и државе.

Посвећеност је највише мерило вредности сваке државне заједнице. Државе су и народи пропадали али вредност њихову меримо по томе колико су допринели напретку целога човечанства. Али без обзира на прошлост, која тако очито доказује потребу културних стремљења, тражи од нас тешка садашњица не само да очувамо све културне тековине него да их још и унапредимо, јер у оштрој утакмици коју нам намеће живот: бољи побеђује. Да будемо бољи и да можемо победити морамо сву своју пажњу посветити просвети.

Зато не би било веће грешке него жртвовањем културних потреба, неразумном штедњом у просвети, спасавати се тренутно од материјалних тешкоћа, јер то би значило обезоружати се за даљу борбу, што би нам се убрзо морало осветити.

Неприродно је на просвету гледати као на једну за коју се материјално само жртвује и без које се, можда, може донекле и бити. До очајања ме доводи мисао какве се све сугестије не чују у јавности и шта се све из области просвете не предлаже за редукцију. Па чак и оно што се оставља или мисли да се мора оставити мери се материјалном вредношћу и само социјално-економском потребом. Тако смо дошли до једне чудне психозе, да се научна, књижевна и уметничка дела цене још једино као извор за живот људи који се њима баве. На пример позоришта се »трпе« да не би читав један »сталеж« остао без посла, а превиђа се прави значај свих тих научних, књижевних и уметничких творевина које у ствари значе прави напредак државе и народа, јер где њих нема ту је стагнација, а често на жалост, и враћање уназад.

А колики би тек био неопростив грех занемарити саму основицу свих културних стремљења: народне и све друге школе!

Наше школско питање је врло сложено и било би то и без привредне кризе која га до страшних размера компликује.

Да само останемо код неуједначености школских прилика у разним крајевима Отаџбине. Да ли се може веровати да има читавих срезова у којима нема више од 4—5 одељења народних школа и да имамо крајева где нема ни једне једине школе на простору од 1500 кв. километара. Томе се мора помоћи. Учињено је и до сада много: има срезова који су пре ослобођења имали једну државну школу, а сад их имају 30, али још има много, врло много да се учини. Краљевска влада је свесна свих обавеза које јој се намећу.

Мора се олакшати и градња школа. Упростити поступак при подизању нових зграда, допустити скромнији и јефтинији материјал, основати фонд за подизање школа, појачати га враћањем дате помоћи, што народ у осталом тако радо прихваћа, јер воли школу, све би то знатно олакшало задатак. Осим тога треба наћи начина да допринос народа у ту сврху не буде већи, али да буде правилније распоређен. Не може се више чекати да сиромашнија места добију школу тек онда када би је сама могла подићи. Министарство просвете има у том погледу извесне предлоге и они ће наићи, зацело, на разумевање код наше јавности.

Немати школа или имати у школама празних одељења велика је несрећа већ сама по себи. Али на супрот овоме, на другој страни имати још имати хиљаде свршених учитеља који немају запослења, а толико би били народу потребни, то је очајно, ту долази до изражаја сва трагичност наше просвете изазвана материјалном кризом. Ако је тешко бити незапослен некоме зато што је његов рад (због хиперпродукције и презасићености пијаце) непотребан, колико је тек ужасно младом човеку бити незапослен, а осећати да је његов рад и држави и народу од крајње потребе, кад за таквим радом вапију и деца и родитељи и општине и срезови, па често, као што смо ту скоро били сведоци, и читаве бановине.

Дубоко дирнута судбином ових вредних људи жељних рада, Краљевска влада сматрала је за дужност, да, и поред свих тешкоћа материјалне природе, нађе овом болном стању бар олакшања и с радошћу објављујем да ће Министарство просвете набрзо моћи крајевима, који жуде за школом и просветом, дати учитеље, а младим учитељима школе у којима ће, служећи Отаџбини, наћи циљ и обезбеђење свога живота.

Краљевска влада ће настојати да се што пре исправе неке социјалне неправде.

Зар је право да ратници учитељи губе оне најчасније године свога живота када су својом крвљу, на бојишту, служили Отаџбини? И, је ли право да учитељи губе своје место кад иду да изврше часну војну обавезу и да после предане службе остану на улици? Докле се ово питање не регулише законодавним путем, ја као Министар просвете сматрам својим врховним законом, да учитеље који се враћају са родољубиве војне дужности пре свих других постављам.

Има још оправданих тежњи које Краљевска влада стално има у виду. Ја сам о њима говорио пред најпозванијим. Можда би врхунац био да ова Краљевска влада у погледу дисциплинског суђења изједначи учитеље с осталим чиновницима државне управе и да, у ближој или даљој будућности, обезбеди сталност учитељске службе. Али то највише зависи од учитеља самих.

Правилним схватањем свога племенитог позивам уздижући надасве интересе уједињене велике и лепе домовине и служећи њеним и само њеним интересима у школи и изван школе, учитељство може једнога блиског дана доживети остварење свих својих оправданих тежњи. Зато ће Краљевска влада и у интересу самога сталежа, радити на одржању дивне фигуре родољубивог учитеља, који је одувек па до данас понос наше заједничке, и културне и политичке историје, који је вршио дужност увек савесно и предано, и у ропству и у слободи, и свагде и свугде био најпоузданији вођа ка државном уједињењу.

Учитељи! Будите верни сами себи и својој прошлости, у вашим рукама била је судбина народа, у вашим је рукама судбина Југославије!

Да олакша овај значајни рад на унапређењу духовног јединства Краљевска влада се одлучила на један корак на који се од Уједињења чека. Расписаним конкурсом за изједначење уџбеника у догледно време ће бити изједначене школске књиге. Донесена и објављена одлука Министарства просвете показује решеност Краљевске владе да нашу просвету постави на поуздану основицу.

Очиту потребу да сва школска омладина црпе науку из истог и једнаког извора прописује и закон, али он је годинама остао мртво слово. Ваљда зато што је узвишени циљ заборавио, а имало пред очима само тешкоће посебне и материјалне природе које он собом доноси. Краљевска влада ће савладати све те тешкоће, водећи рачуна и о оправданим социјалним интересима у дубоком уверењу, да ће изједначењем сретстава науке, нарочито у погледу националне струке, а уз савестан рад позваних наставника, на који ће Краљевска влада бодро мотрити, провејавати у нашим школама јединствен дух, који ће се набрзо осетити и у целом јавном животу.

Велико начело које је руководило Владу да ову одлуку донесе значи, уосталом, и велико материјално олакшање за све родитеље који децу школују. Њихов је број неизмеран и дубоко сам уверен да ће сви они ову одлуку од свег срца поздравити и бранити је, ако буде требало.

И у средњој настави се полази овим путем у групи националних предмета. Нико не може провидети важност овога посла. У оквиру средње наставе он је нарочито значајан.

Средње школе су од пресудног значења за образовање воље једнога народа. Оне стварају будуће вође народне. У средњој настави грех учињен на једном ученику није грех учињен на једном човеку него на безброј других на које ће овај доцније као угледан члан своје околине моћи утицати. Зато се и на успех и на формирање воље у средњим школама мора нарочито пазити, јер успех и добра воља сваког појединог ученика значи нешто доцније, кад ученик ступи у живот драгоцен потстрек за цело друштво и рад у добром правцу на корист целине.

Али да наставници с полетом врше свој посао, пун одговорности, треба да буду материјално обезбеђени. То нису, или бар недовољно. Смем то отворено да кажем, у та питања не треба тек да улазим. Стојим ту као сведок из непосредне близине који сведочи да професори за 17 година нису изишли из материјалних брига. Последице се тога опажају у све мањем броју мушких који се одлучују за професорски, истина, идеални позив, али који је својим материјалним и другим могућностима доста ограничен. Горка је иронија да је учињени покушај једног увиђавног министра просвете, да професорско питање правилно реши, омела привредна криза, када је било врло тешко оптеретити буџет и најправеднијим захтевима. Као данашњи Министар просвете сматрам за дужност да изјавим, да ће једном већ тако правилно постављен проблем Краљевска влада држати на дневном реду све дотле док овај начелни став не омогући и правилно материјално решење тога питања.

Дубоко сам уверен у озбиљно схваћање дужности онога сталежа који је формирао великане народне и сматрам да је просветни радник најмање заслужио да се ефекат његова рада мери динарима. Јединица мере ту мора бити морална јединица која ће, правилно утврђена, осигурати професорском сталежу оно место које својим, по судбину народа толико осетљивим радом, заслужује.

Професори тога треба да су свесни и да пођу трагом својих старих другова који су створили велику генерацију да дело ослобођења и уједињења може извршити. Тешко ономе ко хоће да се од њих одлучи! Тешко ономе ко хоће да скрене са правог пута народне историје који води, из давнина, од малих почетака до у велику заједничку Отаџбину. А небројено пута је већи грех ако професор полази странпутицом да њоме поведе и омладину која му је поверена. Ко би смео, ко би могао бити толико заслепљен да доведе у опасност зграду народне будућности. Није прича, није легенда да се у градове узиђује, као жртва, оно што је најмилије. Ко гледа како се гради Отаџбина даће за право народу који верује да свака градња почива на жртвама и гледајући кроз историју како од памтивека домовину граде својом крвљу најбољи, ево и ми смо сведоци, узвишеног самопожртвовања у служби нацији, када крунисана глава пада да се чува и очува Југославија.

Само национално прекаљени наставници могу у пуној мери обезбедити национално васпитани карактер средње школе који и поред других толико племенитих и узвишених циљева мора увек остати највиши циљ наше школе и наше просветне политике. Професори, другови моји! Наша одговорност је и одвећ велика и пред генерацијама, које су по цену највећих жртава стварале Отаџбину коју данас уједињени народ има, и пред онима који за нама долазе а да би смело у том погледу бити лутања.

Исто тако мора се сва пажња обратити на то да ученик понесе из средње школе добру спрему. Али има једна ствар која се нарочито мора нагласити. То је друштвена предрасуда да похађање средње школе треба да, у првом реду, омогући улазак у државну службу. Ништа није погрешније од тога схватања из кога, опет, проистиче, друго, врло често наглашено, мишљење да ми имамо сувише много средњих школа и ученика у њима, мишљење, које је довело до покушаја редукције средњих школа.

Међутим када се упореде статистички подаци о средњим школама код нас и на страни, види се да се о претераном броју средњих школа и ученика мора говорити са више опрезности. Неки вишак, нека хиперпродукција осећа се једино у притиску свршених средњошколаца и студената на државна звања.

Али школе нису ту, средње пак најмање, да само омогуће улазак у државну службу него да даду поуздано образовање за сваки рад и у сваком послу, које јамчи за квалитет у сваком подвигу на који би се спреман ученик одао.

Треба већ једном гледати на ствари природно, т. ј. да школа даје услове а не право на државну службу. Она је потребна сама собом, потребна сваком сталежу и поуздано много потребнија него што се обично мисли и оним сталежима слободна позива за које наш свет мисли да се они могу вршити и без неке нарочите спреме. Изједначити сврху похађања школа с изгледима на државну службу није здраво схватање и време је да се друштво од тога одвикне. Наше друштво треба да постане свесно да је похађање средњих школа потребно и занатлији и трговцу и економу и сваком квалификованијем раднику и да образованост стечена у њима не само да не искључује да се пође овим путевима слободне професије него да је она баш предуслов успеха и код ових занимања као и код свих других. Тако би схватање омогућило отварање и нових средњих школа јер наше је друштво, нажалост, још далеко од тога да би смело бити задовољно висином просечне образованости.

Али докле год постоји неприродно уверење да средња школа отвара врата, пре или после, у државну службу, на отварање нових средњих школа не може се мислити.

Овај застој уосталом мора се сматрати и последицом поремећених социјално-економских односа, чему треба тражити лека. Многима је пала на памет несрећна мисао да би се светска привредна криза могла савладати делимичним уништењем произведених добара. Доцнија поколења ће запањено гледати на избезумљене покушаје нашега времена да се спаљивањем пшенице, просипањем млека, употребом кафе, за ложење локомотива и т. д. тражи спаса у овој светској економској кризи.

Још далеко грешнија би била мисао стечена културна добра уништавати и тражити лека против привредне кризе у затварању школа и заустављању целога народа у његовом привредном напретку ка просвећености. Краљевској влади је зато стало до тога да изјави да ће сву снагу уложити да све културне тековине очува до бољих времена када ће и њихово унапређење бити могуће.

Друго је питање да ли су наше средње школе правилно распоређене. Има знакова који указују да су оне понегде никле из сасвим других разлога, а не из оних које здрава просветна политика диктира.

Исто тако ни врсте средњих школа нису у прошлости најбоље утврђене. Неугодне последице тога сада се опажају. Учитељске школе на пример дају много већи број учитељица него што је потребно. На другој страни опет опажа се осетна празнина што нема извесних стручних школа које нам требају. Уколико их пак има потребна им је унутрашња реформа. Али о томе говорити у неколико речи није упутно. Ипак једно се ни овде не сме прећутати: школа мора служити оној сврси којој је намењена и знањем које она даје свршени ученици могу се успешно користити само у оним гранама и областима живота за које су се спремали.

Али с обзиром на то да немамо доста ни самих народних школа, народно просвећивање и изван школе мора имати свој особити значај. Ту се отвара поље за обилат рад, нарочито на просвећивању нашега сељака који се већ по својој природи одликује разборитошћу и поштењем. Ако још више развијамо његове личне и друштвене врлине, умеће он и својом имовином, у којој увек морамо гледати део националног иметка, напредније управљати и олакшаће знатно решавање свих економских питања која он најтеже осећа. Колико би, например, било само мање дугова који га толико притискују, да се на народном просвећивању више радило.

И у политичком погледу би наш просвећен народ био мање изложен варљивим и заводљивим паролама. Отворен би био пут истинској демократији, која, пре свега, захтева да свако буде довољно зрео за расуђивање својих правих интереса. Напокон систематски рад на народном просвећивању мора ојачати и националну свест, јер бисмо сви били уједињени у простој али тако природној мисли, да је држава велика народна задруга која, велика и моћна, може најбоље обезбедити сваком да својим поштеним радом, на својој груди живи животом културна човека.

Тако и сви економски, политички и национални проблеми захтевају обнову народног просвећивања. И овај задатак ма колико тежак био, Краљевска влада ће се трудити да реши с уверењем да су тешкоће ту а не да се мимоилазе, него савлађују.

Тешка времена највише осећа просвета, и ко данас стоји, по дужности, на челу ресора, најбоље то зна. Са болом, искреним и дубоким, помишљам на тегобе универзитетске омладине. И када би у тренутку слабости готово клонуо духом, нову ми снагу улива — Онај, чији се благотворан велики дух осећа и у свима појединостима народног и државног живота. То је Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ. И поред крупних судбоносних брига да младу државу учини крепком и поштованом у целом свету, Он је, слушајући своје племенито срце, имао и времена и воље, да укаже пут којим треба поћи. Његов Студентски дом остаће за увек спомен Његове топле љубави према омладини и очинска брига да јој помогне. Тим путем истинског старања морамо поћи да излечимо оне ране које сурови живот нашој омладини наноси.

Омладина треба да постане оно што је била. Та забога, то дично име испуњава најлепше странице наше историје. Омладина је, прва, још шездесетих година прошлога века, замислила наше уједињење. Та најлепша замисао је њена! Она је спремила духове и дала замаха малој Србији да ослободи, прво Ниш, а после цео класични Југ. И својим елементарним покретом непосредно пред великим Ослобођењем и уједињењем она је, као и увек пред свима великим догађајима била Весник победе. А жртвама које је поднела за време свих ратова до исполинских искушења крваве светске борбе толико се узвисила, да у њој гледамо сви Знанога јунака наше славе. Увек очарана вером у народну будућност, она је дочарала најлепшу стварност, најлепшу Отаџбину какву је народ икад имао!

Ако и има данас каквих знакова слабости, можемо и морамо веровати да ће их се омладина ослободити. Било је тога и пре! И с прекором је певао песник још при првом буђењу њеном »Омладино дико стара, омладино јаде млад!« И омладина се увек пренула спремна да новим делима, себи на част, а народу на понос, истински му послужи. Слабости су пролазне, омладина је вечна!

Тешка времена налажу влади да истински помогне студенте. Она ће то и учинити не само по својој дужности него и по својим осећањима, која не заостају за онима које професори према својим ђацима гаје. Хармоничан рад између Министарства просвете и универзитетских власти никада није био потребнији него данас, после тешких догађаја, које сви са дна душе жалимо. Наш Закон о универзитетима је најлибералнији закон у целом свету. То треба умети поштовати ако се жели да тако остане и пуним поверењем у своје професоре који су, природно, најбољи и најискренији пријатељи својих ученика, омладина ће, која је досад можда ишла путем искушења, поћи великим путем који и њу и цео народ, води сигурној будућности.

Краљевска влада неће жалити никаквих жртава да универзитетима да све што им треба. Напомињем, да је зидање или дозиђивање свих потребних зграда свих наших универзитета на дневном реду и с радошћу истичем да је градња Правног факултета у Београду већ осигурана. Правници ће тако набрзо имати не само зграду у којој ће бити омогућена предавања за све слушаоце, него и могућност најуже сарадње са својим професорима. Верујем да ће из тога личнога додира, на том као и на другим факултетима, завладати у пуној мери и онај дух који јамчи у заједничком складном раду за напредак науке и омладине. Да од својих дужности Министарство просвете ништа не би пропустило оно је већ спремило све уредбе о факултетима у намери да идућом школском годином ступе на снагу.

Упоредо с овим напорима мора и цело друштво наше чинити своје дужности да се удруженим снагама омогући решење тешког питања: шта ћемо са превеликим бројем свршених слушалаца наших универзитета, јер то питање далеко превазилази оквир једнога ресора. Министарство просвете може много допринети правилном решењу тог проблема стварањем подеснијег наставног плана за све средње школе и нарочито обраћањем пажње на квалитет рада у њима. Има и других могућности да се избегне несимпатични утврђени број (numerus clausus) на универзитету и да се одабирање најбољих за студије на универзитету врши природним путем, било да се испиту зрелости да други облик или установе пријемни испити на високим школама.

Али све то не би било довољно ако и наше друштво не прегне, озбиљно да упосли младе свршене људе. Не хотећи дизати никакву оптужбу наводим на пример само ову супротност. С једне стране безброј лекара не могу да нађу запослење, а с друге стране хигијенске прилике у многим нашим крајевима управо су очајне. Па и у другим гранама нашег јавног живота има сличних појава. То мора дати повода сваком на размишљање о дужностима и обавезама нашега друштва према омладини. Иако у нашој држави нема много велике трговине, индустрије, новчарства, ипак те и друге гране народног привређивања и кад су мањих димензија, треба да имају више привлачне снаге за свршене студенте и сигурно је да би предузимањем ових у своје редове, њихови власници помогли и себи, унапредивши своја предузећа до већих размера. Тако би она опет могла преузимати свршене студенте све у већем броју да они не чине одвећ велики притисак на државне установе.

У вези с овим вреди набацити питање да би један део омладинаца могао поћи и у самоуправну службу, јер је штета да она, поред толико квалификованих људи стално остаје на висини на којој се давно затекла, као да се од тога доба нису велике промене догодиле.

Јер када смо у првом заносу нашег уједињења установили три универзитета, из те одлуке проистичу и извесне обавезе. Не може и не сме структура нашег друштва и после тога остати тако примитивна као што је пре тога била. Живе снаге, које универзитети дају, морају служити на добро а не на терет народа. Нема сумње да би се прилике у том правцу биле и развиле, да није и нас погодила опћа депресија која је многе и најбоље замисли омела.

Ипак не смемо бити малодушни. Никако пак не можемо допустити да се угасе установе које су поникле из добро схваћених националних потреба. Зато се не сме ни мислити на укидање факултета у Скопљу и Суботици које се са неких страна тражи. На преношења тих факултета у њихову матицу или други који град није оправдано. Ја хоћу да све наше културне установе, и оне часне, старе које су се уз највеће пожртвовање народа успешно одупирале тешкој, загушљивој атмосфери туђинске власти, и оне младе и нове које су процветале у свежем ваздуху ослобођене Отаџбине, остану на оном месту на коме су поникле, да буду за цео свет видан знак наше културе и широких граница наше велике уједињене отаџбине.

То не значи да не умемо ценити особену културу наших мањина. Под претпоставком безусловне лојалности, у заједничкој љубави према заједничкој домовини, она ће поуздано моћи обезбедити свој природни развитак.

Ни за складан рад школе и цркве не сме се правити тешкоће. Ни с једне стране! Та оне врше узвишени посао оплемењавања човекове душе. А када је величина и мирноћа душе потребнија него данас кад опћа невоља готово до очајања доводи?

Па ипак не смемо бити малодушни. Не смемо бити то иако нам свака реч коју изговарамо, одаје бригу која нас мори. Сетимо се оних дивних времена када се малена Србија ослободила, како је тада бујно кренула и наука и књижевност и уметност. Како је млада Србија брзо претекла старију Војводину и преузела културно вођство међу Србима. За најкраће време у слободном политичком животу поникле су све установе којима се културни народи диче. Геније слободна народа дао је научнике светскога гласа, препород песништва и књижевности, достојна дела, која остају, или креације о којима се прича, ако су везане за пролазност једнога тренутка и за ништавило тела. Почело се без основних школа, а свршило са академијом. Пуних 50 година је од тада прошло и као Министар просвете ја ћу се трудити да педесетогодишњицу довршене културне зграде обележимо каменом темељцем за нов храм наше науке, достојан величине и оних који су је стварали и оних којима се пред целим светом захвална отаџбина данас поноси.

А у хрватском делу нашега народа када се пробудила народна свест, борба на просветном пољу је довела Хрвате до политичке победе. Када су се хрватски посланици вратили са Пожунског сабора, тешку су борбу за материнску реч приказали својим друговима у хрватском сабору и завршили: »Овако борависмо кроз три године у тужном положају међу онима који наш народ мрзе.«

Тада је почео велики културни покрет, прво под именом илирским. И за победом, коју су Хрвати извојевали својом културом, наступио је брзо и политички преокрет.

Ове године славимо стогодишњицу славнога покрета који је Хрватима дао оно што је данас сведочанство њихове високе просвећености: све од народних школа до Универзитета, позоришта, гимназије, музеје, галерије, академију, па и славну ђаковачку катедралу.

Као она у небо што се диже тако стреми из тога времена светла фигура: Штросмајер. Он је као циљ свега препорода, дао лепу југословенску мисао, он је својим духовним очима сагледао Југославију.

Југославија је данас стварност. И колико би смо ми морали бити слепи, да је ни данас, кад она постоји, не видимо!

И велика уједињена Отаџбина дала је полет који упоредо иде са оствареним народним идеалима. Трећи универзитет, нови факултети у матицама и на страни, позоришта, опере, музеји, нови правци новога времена у књижевности и свима уметностима, све је то било знак нове величине.

Али је дошао неочекивани удар, тешка времена која највише осећа просвета. Али не смемо бити малодушни. Зато сам дочарао за један часак она лепа времена као леп сан да будемо свесни да је ово борба у којој сваки мора бити на своме месту, да са чашћу изађемо из ње. Ако хоћемо некад да се ових горких дана радо сећамо — а тај парадокс лежи у природи човековој — морамо данас чинити своју дужност. Нека нам послужи примером онај који је цео свој век хтео да посвети уметности и за њу учинио толико да ће и ово штуро време оставити трајни споменик културног напретка у музеју који ће носити Његово високо име, па ипак у кобном часу националне несреће, по жељи Великога Краља, преузео тешке дужности првога Краљевског Намесника, да свима својим снагама послужи Отаџбини.

Служићемо јој и ми, нека свако то верује, иако дата слика наших културних стремљења има много тамних боја. И када нам је зао удес доделио да нашим ствараоцима послужимо само у безброј ситних свакодневних питања, учинићемо то не као помоћ у борби за хлебом, него свесни да они раде по мало за безсмртност своју и целе нације. И када прођу ова нелагодна искушења, њихова дела ће сведочити да им је Министар просвете у влади Богољуба Јевтића поштено служио.

Или ако тако и не буде, ништа зато! Ми ћемо сви поштено вршити своју дужност, ми ћемо се трошити и исцрпсти своје снаге, али биће увек свежих снага да нас одмене. И онда ћемо бити захвални свима нашим школама које нам те нове силе спремају.

Зато не жалимо поднети жртве за њих! Не жалимо то, ма да нам тешко пада, ма како да су тешка времена, јер ипак њихову тежину највише осећа просвета.

А она нам спрема данас љубљеног Краља, да великога Оца достојно одмени. Дужност нам је да Краљевско Дете ништа не осети од тмурних дана које преживљујемо. Дужност нам је све учинити, да може, када дорасте, младалачким полетом повести новој срећи и новој слави своју Југославију.

Извори

• Стеван Ћирић, За националну југославенску просвету и школу, Сарајево 1935.