Za nacionalnu jugoslovensku prosvetu i školu
PROSVETU I ŠKOLU
GOVOR MINISTRA PROSVETE, G. STEVANA
ĆIRIĆA, ODRŽAN PREKO BEOGRADSKOG
RADIJA, NA DAN 23 MARTA 1935 GODINE
Teška vremena najviše oseća prosveta. Ona je duhovno dobro naroda, ali jedan od preduslova za prosvećenost je materijalno blagostanje ili bar pošteno obezbeđene egzistencija svakoga pojedinca. U ovim teškim vremenima, kada je privrednom krizom borba za život do krajnosti otežana, mnogi previđaju ogromnu vrednost kulturnih tekovina i voljni su da u prvom redu njih žrtvuju da bi samo borbu za život olakšali. Ne popustiti pred ovakvim shvatanjem i suzbijati ga, Kraljevska vlada smatra za svoju dužnost, gotovo za pitanje savesti naroda i države.
Posvećenost je najviše merilo vrednosti svake državne zajednice. Države su i narodi propadali ali vrednost njihovu merimo po tome koliko su doprineli napretku celoga čovečanstva. Ali bez obzira na prošlost, koja tako očito dokazuje potrebu kulturnih stremljenja, traži od nas teška sadašnjica ne samo da očuvamo sve kulturne tekovine nego da ih još i unapredimo, jer u oštroj utakmici koju nam nameće život: bolji pobeđuje. Da budemo bolji i da možemo pobediti moramo svu svoju pažnju posvetiti prosveti.
Zato ne bi bilo veće greške nego žrtvovanjem kulturnih potreba, nerazumnom štednjom u prosveti, spasavati se trenutno od materijalnih teškoća, jer to bi značilo obezoružati se za dalju borbu, što bi nam se ubrzo moralo osvetiti.
Neprirodno je na prosvetu gledati kao na jednu za koju se materijalno samo žrtvuje i bez koje se, možda, može donekle i biti. Do očajanja me dovodi misao kakve se sve sugestije ne čuju u javnosti i šta se sve iz oblasti prosvete ne predlaže za redukciju. Pa čak i ono što se ostavlja ili misli da se mora ostaviti meri se materijalnom vrednošću i samo socijalno-ekonomskom potrebom. Tako smo došli do jedne čudne psihoze, da se naučna, književna i umetnička dela cene još jedino kao izvor za život ljudi koji se njima bave. Na primer pozorišta se »trpe« da ne bi čitav jedan »stalež« ostao bez posla, a previđa se pravi značaj svih tih naučnih, književnih i umetničkih tvorevina koje u stvari znače pravi napredak države i naroda, jer gde njih nema tu je stagnacija, a često na žalost, i vraćanje unazad.
A koliki bi tek bio neoprostiv greh zanemariti samu osnovicu svih kulturnih stremljenja: narodne i sve druge škole!
Naše školsko pitanje je vrlo složeno i bilo bi to i bez privredne krize koja ga do strašnih razmera komplikuje.
Da samo ostanemo kod neujednačenosti školskih prilika u raznim krajevima Otadžbine. Da li se može verovati da ima čitavih srezova u kojima nema više od 4—5 odeljenja narodnih škola i da imamo krajeva gde nema ni jedne jedine škole na prostoru od 1500 kv. kilometara. Tome se mora pomoći. Učinjeno je i do sada mnogo: ima srezova koji su pre oslobođenja imali jednu državnu školu, a sad ih imaju 30, ali još ima mnogo, vrlo mnogo da se učini. Kraljevska vlada je svesna svih obaveza koje joj se nameću.
Mora se olakšati i gradnja škola. Uprostiti postupak pri podizanju novih zgrada, dopustiti skromniji i jeftiniji materijal, osnovati fond za podizanje škola, pojačati ga vraćanjem date pomoći, što narod u ostalom tako rado prihvaća, jer voli školu, sve bi to znatno olakšalo zadatak. Osim toga treba naći načina da doprinos naroda u tu svrhu ne bude veći, ali da bude pravilnije raspoređen. Ne može se više čekati da siromašnija mesta dobiju školu tek onda kada bi je sama mogla podići. Ministarstvo prosvete ima u tom pogledu izvesne predloge i oni će naići, zacelo, na razumevanje kod naše javnosti.
Nemati škola ili imati u školama praznih odeljenja velika je nesreća već sama po sebi. Ali na suprot ovome, na drugoj strani imati još imati hiljade svršenih učitelja koji nemaju zaposlenja, a toliko bi bili narodu potrebni, to je očajno, tu dolazi do izražaja sva tragičnost naše prosvete izazvana materijalnom krizom. Ako je teško biti nezaposlen nekome zato što je njegov rad (zbog hiperprodukcije i prezasićenosti pijace) nepotreban, koliko je tek užasno mladom čoveku biti nezaposlen, a osećati da je njegov rad i državi i narodu od krajnje potrebe, kad za takvim radom vapiju i deca i roditelji i opštine i srezovi, pa često, kao što smo tu skoro bili svedoci, i čitave banovine.
Duboko dirnuta sudbinom ovih vrednih ljudi željnih rada, Kraljevska vlada smatrala je za dužnost, da, i pored svih teškoća materijalne prirode, nađe ovom bolnom stanju bar olakšanja i s radošću objavljujem da će Ministarstvo prosvete nabrzo moći krajevima, koji žude za školom i prosvetom, dati učitelje, a mladim učiteljima škole u kojima će, služeći Otadžbini, naći cilj i obezbeđenje svoga života.
Kraljevska vlada će nastojati da se što pre isprave neke socijalne nepravde.
Zar je pravo da ratnici učitelji gube one najčasnije godine svoga života kada su svojom krvlju, na bojištu, služili Otadžbini? I, je li pravo da učitelji gube svoje mesto kad idu da izvrše časnu vojnu obavezu i da posle predane službe ostanu na ulici? Dokle se ovo pitanje ne reguliše zakonodavnim putem, ja kao Ministar prosvete smatram svojim vrhovnim zakonom, da učitelje koji se vraćaju sa rodoljubive vojne dužnosti pre svih drugih postavljam.
Ima još opravdanih težnji koje Kraljevska vlada stalno ima u vidu. Ja sam o njima govorio pred najpozvanijim. Možda bi vrhunac bio da ova Kraljevska vlada u pogledu disciplinskog suđenja izjednači učitelje s ostalim činovnicima državne uprave i da, u bližoj ili daljoj budućnosti, obezbedi stalnost učiteljske službe. Ali to najviše zavisi od učitelja samih.
Pravilnim shvatanjem svoga plemenitog pozivam uzdižući nadasve interese ujedinjene velike i lepe domovine i služeći njenim i samo njenim interesima u školi i izvan škole, učiteljstvo može jednoga bliskog dana doživeti ostvarenje svih svojih opravdanih težnji. Zato će Kraljevska vlada i u interesu samoga staleža, raditi na održanju divne figure rodoljubivog učitelja, koji je oduvek pa do danas ponos naše zajedničke, i kulturne i političke istorije, koji je vršio dužnost uvek savesno i predano, i u ropstvu i u slobodi, i svagde i svugde bio najpouzdaniji vođa ka državnom ujedinjenju.
Učitelji! Budite verni sami sebi i svojoj prošlosti, u vašim rukama bila je sudbina naroda, u vašim je rukama sudbina Jugoslavije!
Da olakša ovaj značajni rad na unapređenju duhovnog jedinstva Kraljevska vlada se odlučila na jedan korak na koji se od Ujedinjenja čeka. Raspisanim konkursom za izjednačenje udžbenika u dogledno vreme će biti izjednačene školske knjige. Donesena i objavljena odluka Ministarstva prosvete pokazuje rešenost Kraljevske vlade da našu prosvetu postavi na pouzdanu osnovicu.
Očitu potrebu da sva školska omladina crpe nauku iz istog i jednakog izvora propisuje i zakon, ali on je godinama ostao mrtvo slovo. Valjda zato što je uzvišeni cilj zaboravio, a imalo pred očima samo teškoće posebne i materijalne prirode koje on sobom donosi. Kraljevska vlada će savladati sve te teškoće, vodeći računa i o opravdanim socijalnim interesima u dubokom uverenju, da će izjednačenjem sretstava nauke, naročito u pogledu nacionalne struke, a uz savestan rad pozvanih nastavnika, na koji će Kraljevska vlada bodro motriti, provejavati u našim školama jedinstven duh, koji će se nabrzo osetiti i u celom javnom životu.
Veliko načelo koje je rukovodilo Vladu da ovu odluku donese znači, uostalom, i veliko materijalno olakšanje za sve roditelje koji decu školuju. Njihov je broj neizmeran i duboko sam uveren da će svi oni ovu odluku od sveg srca pozdraviti i braniti je, ako bude trebalo.
I u srednjoj nastavi se polazi ovim putem u grupi nacionalnih predmeta. Niko ne može provideti važnost ovoga posla. U okviru srednje nastave on je naročito značajan.
Srednje škole su od presudnog značenja za obrazovanje volje jednoga naroda. One stvaraju buduće vođe narodne. U srednjoj nastavi greh učinjen na jednom učeniku nije greh učinjen na jednom čoveku nego na bezbroj drugih na koje će ovaj docnije kao ugledan član svoje okoline moći uticati. Zato se i na uspeh i na formiranje volje u srednjim školama mora naročito paziti, jer uspeh i dobra volja svakog pojedinog učenika znači nešto docnije, kad učenik stupi u život dragocen potstrek za celo društvo i rad u dobrom pravcu na korist celine.
Ali da nastavnici s poletom vrše svoj posao, pun odgovornosti, treba da budu materijalno obezbeđeni. To nisu, ili bar nedovoljno. Smem to otvoreno da kažem, u ta pitanja ne treba tek da ulazim. Stojim tu kao svedok iz neposredne blizine koji svedoči da profesori za 17 godina nisu izišli iz materijalnih briga. Posledice se toga opažaju u sve manjem broju muških koji se odlučuju za profesorski, istina, idealni poziv, ali koji je svojim materijalnim i drugim mogućnostima dosta ograničen. Gorka je ironija da je učinjeni pokušaj jednog uviđavnog ministra prosvete, da profesorsko pitanje pravilno reši, omela privredna kriza, kada je bilo vrlo teško opteretiti budžet i najpravednijim zahtevima. Kao današnji Ministar prosvete smatram za dužnost da izjavim, da će jednom već tako pravilno postavljen problem Kraljevska vlada držati na dnevnom redu sve dotle dok ovaj načelni stav ne omogući i pravilno materijalno rešenje toga pitanja.
Duboko sam uveren u ozbiljno shvaćanje dužnosti onoga staleža koji je formirao velikane narodne i smatram da je prosvetni radnik najmanje zaslužio da se efekat njegova rada meri dinarima. Jedinica mere tu mora biti moralna jedinica koja će, pravilno utvrđena, osigurati profesorskom staležu ono mesto koje svojim, po sudbinu naroda toliko osetljivim radom, zaslužuje.
Profesori toga treba da su svesni i da pođu tragom svojih starih drugova koji su stvorili veliku generaciju da delo oslobođenja i ujedinjenja može izvršiti. Teško onome ko hoće da se od njih odluči! Teško onome ko hoće da skrene sa pravog puta narodne istorije koji vodi, iz davnina, od malih početaka do u veliku zajedničku Otadžbinu. A nebrojeno puta je veći greh ako profesor polazi stranputicom da njome povede i omladinu koja mu je poverena. Ko bi smeo, ko bi mogao biti toliko zaslepljen da dovede u opasnost zgradu narodne budućnosti. Nije priča, nije legenda da se u gradove uziđuje, kao žrtva, ono što je najmilije. Ko gleda kako se gradi Otadžbina daće za pravo narodu koji veruje da svaka gradnja počiva na žrtvama i gledajući kroz istoriju kako od pamtiveka domovinu grade svojom krvlju najbolji, evo i mi smo svedoci, uzvišenog samopožrtvovanja u službi naciji, kada krunisana glava pada da se čuva i očuva Jugoslavija.
Samo nacionalno prekaljeni nastavnici mogu u punoj meri obezbediti nacionalno vaspitani karakter srednje škole koji i pored drugih toliko plemenitih i uzvišenih ciljeva mora uvek ostati najviši cilj naše škole i naše prosvetne politike. Profesori, drugovi moji! Naša odgovornost je i odveć velika i pred generacijama, koje su po cenu najvećih žrtava stvarale Otadžbinu koju danas ujedinjeni narod ima, i pred onima koji za nama dolaze a da bi smelo u tom pogledu biti lutanja.
Isto tako mora se sva pažnja obratiti na to da učenik ponese iz srednje škole dobru spremu. Ali ima jedna stvar koja se naročito mora naglasiti. To je društvena predrasuda da pohađanje srednje škole treba da, u prvom redu, omogući ulazak u državnu službu. Ništa nije pogrešnije od toga shvatanja iz koga, opet, proističe, drugo, vrlo često naglašeno, mišljenje da mi imamo suviše mnogo srednjih škola i učenika u njima, mišljenje, koje je dovelo do pokušaja redukcije srednjih škola.
Međutim kada se uporede statistički podaci o srednjim školama kod nas i na strani, vidi se da se o preteranom broju srednjih škola i učenika mora govoriti sa više opreznosti. Neki višak, neka hiperprodukcija oseća se jedino u pritisku svršenih srednjoškolaca i studenata na državna zvanja.
Ali škole nisu tu, srednje pak najmanje, da samo omoguće ulazak u državnu službu nego da dadu pouzdano obrazovanje za svaki rad i u svakom poslu, koje jamči za kvalitet u svakom podvigu na koji bi se spreman učenik odao.
Treba već jednom gledati na stvari prirodno, t. j. da škola daje uslove a ne pravo na državnu službu. Ona je potrebna sama sobom, potrebna svakom staležu i pouzdano mnogo potrebnija nego što se obično misli i onim staležima slobodna poziva za koje naš svet misli da se oni mogu vršiti i bez neke naročite spreme. Izjednačiti svrhu pohađanja škola s izgledima na državnu službu nije zdravo shvatanje i vreme je da se društvo od toga odvikne. Naše društvo treba da postane svesno da je pohađanje srednjih škola potrebno i zanatliji i trgovcu i ekonomu i svakom kvalifikovanijem radniku i da obrazovanost stečena u njima ne samo da ne isključuje da se pođe ovim putevima slobodne profesije nego da je ona baš preduslov uspeha i kod ovih zanimanja kao i kod svih drugih. Tako bi shvatanje omogućilo otvaranje i novih srednjih škola jer naše je društvo, nažalost, još daleko od toga da bi smelo biti zadovoljno visinom prosečne obrazovanosti.
Ali dokle god postoji neprirodno uverenje da srednja škola otvara vrata, pre ili posle, u državnu službu, na otvaranje novih srednjih škola ne može se misliti.
Ovaj zastoj uostalom mora se smatrati i posledicom poremećenih socijalno-ekonomskih odnosa, čemu treba tražiti leka. Mnogima je pala na pamet nesrećna misao da bi se svetska privredna kriza mogla savladati delimičnim uništenjem proizvedenih dobara. Docnija pokolenja će zapanjeno gledati na izbezumljene pokušaje našega vremena da se spaljivanjem pšenice, prosipanjem mleka, upotrebom kafe, za loženje lokomotiva i t. d. traži spasa u ovoj svetskoj ekonomskoj krizi.
Još daleko grešnija bi bila misao stečena kulturna dobra uništavati i tražiti leka protiv privredne krize u zatvaranju škola i zaustavljanju celoga naroda u njegovom privrednom napretku ka prosvećenosti. Kraljevskoj vladi je zato stalo do toga da izjavi da će svu snagu uložiti da sve kulturne tekovine očuva do boljih vremena kada će i njihovo unapređenje biti moguće.
Drugo je pitanje da li su naše srednje škole pravilno raspoređene. Ima znakova koji ukazuju da su one ponegde nikle iz sasvim drugih razloga, a ne iz onih koje zdrava prosvetna politika diktira.
Isto tako ni vrste srednjih škola nisu u prošlosti najbolje utvrđene. Neugodne posledice toga sada se opažaju. Učiteljske škole na primer daju mnogo veći broj učiteljica nego što je potrebno. Na drugoj strani opet opaža se osetna praznina što nema izvesnih stručnih škola koje nam trebaju. Ukoliko ih pak ima potrebna im je unutrašnja reforma. Ali o tome govoriti u nekoliko reči nije uputno. Ipak jedno se ni ovde ne sme prećutati: škola mora služiti onoj svrsi kojoj je namenjena i znanjem koje ona daje svršeni učenici mogu se uspešno koristiti samo u onim granama i oblastima života za koje su se spremali.
Ali s obzirom na to da nemamo dosta ni samih narodnih škola, narodno prosvećivanje i izvan škole mora imati svoj osobiti značaj. Tu se otvara polje za obilat rad, naročito na prosvećivanju našega seljaka koji se već po svojoj prirodi odlikuje razboritošću i poštenjem. Ako još više razvijamo njegove lične i društvene vrline, umeće on i svojom imovinom, u kojoj uvek moramo gledati deo nacionalnog imetka, naprednije upravljati i olakšaće znatno rešavanje svih ekonomskih pitanja koja on najteže oseća. Koliko bi, naprimer, bilo samo manje dugova koji ga toliko pritiskuju, da se na narodnom prosvećivanju više radilo.
I u političkom pogledu bi naš prosvećen narod bio manje izložen varljivim i zavodljivim parolama. Otvoren bi bio put istinskoj demokratiji, koja, pre svega, zahteva da svako bude dovoljno zreo za rasuđivanje svojih pravih interesa. Napokon sistematski rad na narodnom prosvećivanju mora ojačati i nacionalnu svest, jer bismo svi bili ujedinjeni u prostoj ali tako prirodnoj misli, da je država velika narodna zadruga koja, velika i moćna, može najbolje obezbediti svakom da svojim poštenim radom, na svojoj grudi živi životom kulturna čoveka.
Tako i svi ekonomski, politički i nacionalni problemi zahtevaju obnovu narodnog prosvećivanja. I ovaj zadatak ma koliko težak bio, Kraljevska vlada će se truditi da reši s uverenjem da su teškoće tu a ne da se mimoilaze, nego savlađuju.
Teška vremena najviše oseća prosveta, i ko danas stoji, po dužnosti, na čelu resora, najbolje to zna. Sa bolom, iskrenim i dubokim, pomišljam na tegobe univerzitetske omladine. I kada bi u trenutku slabosti gotovo klonuo duhom, novu mi snagu uliva — Onaj, čiji se blagotvoran veliki duh oseća i u svima pojedinostima narodnog i državnog života. To je Blaženopočivši Viteški Kralj Aleksandar I Ujedinitelj. I pored krupnih sudbonosnih briga da mladu državu učini krepkom i poštovanom u celom svetu, On je, slušajući svoje plemenito srce, imao i vremena i volje, da ukaže put kojim treba poći. Njegov Studentski dom ostaće za uvek spomen Njegove tople ljubavi prema omladini i očinska briga da joj pomogne. Tim putem istinskog staranja moramo poći da izlečimo one rane koje surovi život našoj omladini nanosi.
Omladina treba da postane ono što je bila. Ta zaboga, to dično ime ispunjava najlepše stranice naše istorije. Omladina je, prva, još šezdesetih godina prošloga veka, zamislila naše ujedinjenje. Ta najlepša zamisao je njena! Ona je spremila duhove i dala zamaha maloj Srbiji da oslobodi, prvo Niš, a posle ceo klasični Jug. I svojim elementarnim pokretom neposredno pred velikim Oslobođenjem i ujedinjenjem ona je, kao i uvek pred svima velikim događajima bila Vesnik pobede. A žrtvama koje je podnela za vreme svih ratova do ispolinskih iskušenja krvave svetske borbe toliko se uzvisila, da u njoj gledamo svi Znanoga junaka naše slave. Uvek očarana verom u narodnu budućnost, ona je dočarala najlepšu stvarnost, najlepšu Otadžbinu kakvu je narod ikad imao!
Ako i ima danas kakvih znakova slabosti, možemo i moramo verovati da će ih se omladina osloboditi. Bilo je toga i pre! I s prekorom je pevao pesnik još pri prvom buđenju njenom »Omladino diko stara, omladino jade mlad!« I omladina se uvek prenula spremna da novim delima, sebi na čast, a narodu na ponos, istinski mu posluži. Slabosti su prolazne, omladina je večna!
Teška vremena nalažu vladi da istinski pomogne studente. Ona će to i učiniti ne samo po svojoj dužnosti nego i po svojim osećanjima, koja ne zaostaju za onima koje profesori prema svojim đacima gaje. Harmoničan rad između Ministarstva prosvete i univerzitetskih vlasti nikada nije bio potrebniji nego danas, posle teških događaja, koje svi sa dna duše žalimo. Naš Zakon o univerzitetima je najliberalniji zakon u celom svetu. To treba umeti poštovati ako se želi da tako ostane i punim poverenjem u svoje profesore koji su, prirodno, najbolji i najiskreniji prijatelji svojih učenika, omladina će, koja je dosad možda išla putem iskušenja, poći velikim putem koji i nju i ceo narod, vodi sigurnoj budućnosti.
Kraljevska vlada neće žaliti nikakvih žrtava da univerzitetima da sve što im treba. Napominjem, da je zidanje ili doziđivanje svih potrebnih zgrada svih naših univerziteta na dnevnom redu i s radošću ističem da je gradnja Pravnog fakulteta u Beogradu već osigurana. Pravnici će tako nabrzo imati ne samo zgradu u kojoj će biti omogućena predavanja za sve slušaoce, nego i mogućnost najuže saradnje sa svojim profesorima. Verujem da će iz toga ličnoga dodira, na tom kao i na drugim fakultetima, zavladati u punoj meri i onaj duh koji jamči u zajedničkom skladnom radu za napredak nauke i omladine. Da od svojih dužnosti Ministarstvo prosvete ništa ne bi propustilo ono je već spremilo sve uredbe o fakultetima u nameri da idućom školskom godinom stupe na snagu.
Uporedo s ovim naporima mora i celo društvo naše činiti svoje dužnosti da se udruženim snagama omogući rešenje teškog pitanja: šta ćemo sa prevelikim brojem svršenih slušalaca naših univerziteta, jer to pitanje daleko prevazilazi okvir jednoga resora. Ministarstvo prosvete može mnogo doprineti pravilnom rešenju tog problema stvaranjem podesnijeg nastavnog plana za sve srednje škole i naročito obraćanjem pažnje na kvalitet rada u njima. Ima i drugih mogućnosti da se izbegne nesimpatični utvrđeni broj (numerus clausus) na univerzitetu i da se odabiranje najboljih za studije na univerzitetu vrši prirodnim putem, bilo da se ispitu zrelosti da drugi oblik ili ustanove prijemni ispiti na visokim školama.
Ali sve to ne bi bilo dovoljno ako i naše društvo ne pregne, ozbiljno da uposli mlade svršene ljude. Ne hoteći dizati nikakvu optužbu navodim na primer samo ovu suprotnost. S jedne strane bezbroj lekara ne mogu da nađu zaposlenje, a s druge strane higijenske prilike u mnogim našim krajevima upravo su očajne. Pa i u drugim granama našeg javnog života ima sličnih pojava. To mora dati povoda svakom na razmišljanje o dužnostima i obavezama našega društva prema omladini. Iako u našoj državi nema mnogo velike trgovine, industrije, novčarstva, ipak te i druge grane narodnog privređivanja i kad su manjih dimenzija, treba da imaju više privlačne snage za svršene studente i sigurno je da bi preduzimanjem ovih u svoje redove, njihovi vlasnici pomogli i sebi, unapredivši svoja preduzeća do većih razmera. Tako bi ona opet mogla preuzimati svršene studente sve u većem broju da oni ne čine odveć veliki pritisak na državne ustanove.
U vezi s ovim vredi nabaciti pitanje da bi jedan deo omladinaca mogao poći i u samoupravnu službu, jer je šteta da ona, pored toliko kvalifikovanih ljudi stalno ostaje na visini na kojoj se davno zatekla, kao da se od toga doba nisu velike promene dogodile.
Jer kada smo u prvom zanosu našeg ujedinjenja ustanovili tri univerziteta, iz te odluke proističu i izvesne obaveze. Ne može i ne sme struktura našeg društva i posle toga ostati tako primitivna kao što je pre toga bila. Žive snage, koje univerziteti daju, moraju služiti na dobro a ne na teret naroda. Nema sumnje da bi se prilike u tom pravcu bile i razvile, da nije i nas pogodila opća depresija koja je mnoge i najbolje zamisli omela.
Ipak ne smemo biti malodušni. Nikako pak ne možemo dopustiti da se ugase ustanove koje su ponikle iz dobro shvaćenih nacionalnih potreba. Zato se ne sme ni misliti na ukidanje fakulteta u Skoplju i Subotici koje se sa nekih strana traži. Na prenošenja tih fakulteta u njihovu maticu ili drugi koji grad nije opravdano. Ja hoću da sve naše kulturne ustanove, i one časne, stare koje su se uz najveće požrtvovanje naroda uspešno odupirale teškoj, zagušljivoj atmosferi tuđinske vlasti, i one mlade i nove koje su procvetale u svežem vazduhu oslobođene Otadžbine, ostanu na onom mestu na kome su ponikle, da budu za ceo svet vidan znak naše kulture i širokih granica naše velike ujedinjene otadžbine.
To ne znači da ne umemo ceniti osobenu kulturu naših manjina. Pod pretpostavkom bezuslovne lojalnosti, u zajedničkoj ljubavi prema zajedničkoj domovini, ona će pouzdano moći obezbediti svoj prirodni razvitak.
Ni za skladan rad škole i crkve ne sme se praviti teškoće. Ni s jedne strane! Ta one vrše uzvišeni posao oplemenjavanja čovekove duše. A kada je veličina i mirnoća duše potrebnija nego danas kad opća nevolja gotovo do očajanja dovodi?
Pa ipak ne smemo biti malodušni. Ne smemo biti to iako nam svaka reč koju izgovaramo, odaje brigu koja nas mori. Setimo se onih divnih vremena kada se malena Srbija oslobodila, kako je tada bujno krenula i nauka i književnost i umetnost. Kako je mlada Srbija brzo pretekla stariju Vojvodinu i preuzela kulturno vođstvo među Srbima. Za najkraće vreme u slobodnom političkom životu ponikle su sve ustanove kojima se kulturni narodi diče. Genije slobodna naroda dao je naučnike svetskoga glasa, preporod pesništva i književnosti, dostojna dela, koja ostaju, ili kreacije o kojima se priča, ako su vezane za prolaznost jednoga trenutka i za ništavilo tela. Počelo se bez osnovnih škola, a svršilo sa akademijom. Punih 50 godina je od tada prošlo i kao Ministar prosvete ja ću se truditi da pedesetogodišnjicu dovršene kulturne zgrade obeležimo kamenom temeljcem za nov hram naše nauke, dostojan veličine i onih koji su je stvarali i onih kojima se pred celim svetom zahvalna otadžbina danas ponosi.
A u hrvatskom delu našega naroda kada se probudila narodna svest, borba na prosvetnom polju je dovela Hrvate do političke pobede. Kada su se hrvatski poslanici vratili sa Požunskog sabora, tešku su borbu za materinsku reč prikazali svojim drugovima u hrvatskom saboru i završili: »Ovako boravismo kroz tri godine u tužnom položaju među onima koji naš narod mrze.«
Tada je počeo veliki kulturni pokret, prvo pod imenom ilirskim. I za pobedom, koju su Hrvati izvojevali svojom kulturom, nastupio je brzo i politički preokret.
Ove godine slavimo stogodišnjicu slavnoga pokreta koji je Hrvatima dao ono što je danas svedočanstvo njihove visoke prosvećenosti: sve od narodnih škola do Univerziteta, pozorišta, gimnazije, muzeje, galerije, akademiju, pa i slavnu đakovačku katedralu.
Kao ona u nebo što se diže tako stremi iz toga vremena svetla figura: Štrosmajer. On je kao cilj svega preporoda, dao lepu jugoslovensku misao, on je svojim duhovnim očima sagledao Jugoslaviju.
Jugoslavija je danas stvarnost. I koliko bi smo mi morali biti slepi, da je ni danas, kad ona postoji, ne vidimo!
I velika ujedinjena Otadžbina dala je polet koji uporedo ide sa ostvarenim narodnim idealima. Treći univerzitet, novi fakulteti u maticama i na strani, pozorišta, opere, muzeji, novi pravci novoga vremena u književnosti i svima umetnostima, sve je to bilo znak nove veličine.
Ali je došao neočekivani udar, teška vremena koja najviše oseća prosveta. Ali ne smemo biti malodušni. Zato sam dočarao za jedan časak ona lepa vremena kao lep san da budemo svesni da je ovo borba u kojoj svaki mora biti na svome mestu, da sa čašću izađemo iz nje. Ako hoćemo nekad da se ovih gorkih dana rado sećamo — a taj paradoks leži u prirodi čovekovoj — moramo danas činiti svoju dužnost. Neka nam posluži primerom onaj koji je ceo svoj vek hteo da posveti umetnosti i za nju učinio toliko da će i ovo šturo vreme ostaviti trajni spomenik kulturnog napretka u muzeju koji će nositi Njegovo visoko ime, pa ipak u kobnom času nacionalne nesreće, po želji Velikoga Kralja, preuzeo teške dužnosti prvoga Kraljevskog Namesnika, da svima svojim snagama posluži Otadžbini.
Služićemo joj i mi, neka svako to veruje, iako data slika naših kulturnih stremljenja ima mnogo tamnih boja. I kada nam je zao udes dodelio da našim stvaraocima poslužimo samo u bezbroj sitnih svakodnevnih pitanja, učinićemo to ne kao pomoć u borbi za hlebom, nego svesni da oni rade po malo za bezsmrtnost svoju i cele nacije. I kada prođu ova nelagodna iskušenja, njihova dela će svedočiti da im je Ministar prosvete u vladi Bogoljuba Jevtića pošteno služio.
Ili ako tako i ne bude, ništa zato! Mi ćemo svi pošteno vršiti svoju dužnost, mi ćemo se trošiti i iscrpsti svoje snage, ali biće uvek svežih snaga da nas odmene. I onda ćemo biti zahvalni svima našim školama koje nam te nove sile spremaju.
Zato ne žalimo podneti žrtve za njih! Ne žalimo to, ma da nam teško pada, ma kako da su teška vremena, jer ipak njihovu težinu najviše oseća prosveta.
A ona nam sprema danas ljubljenog Kralja, da velikoga Oca dostojno odmeni. Dužnost nam je da Kraljevsko Dete ništa ne oseti od tmurnih dana koje preživljujemo. Dužnost nam je sve učiniti, da može, kada doraste, mladalačkim poletom povesti novoj sreći i novoj slavi svoju Jugoslaviju.
Izvori
[uredi]- Stevan Ćirić, Za nacionalnu jugoslavensku prosvetu i školu, Sarajevo 1935.