Заход сунца
| Заход сунца Писац: Јован Грчић Миленко |
Убава Фрушко, милото моја!
Сведоку верни рајевских дана,
Спомену драги младости моје,
Младости моје — зелених грана!
Да срећан једном у теби беја’!
Срећан к’о лепир у бујној трави!
Вес’о к’о птица кад зору гледи
И мило небо како се плави.
Мила ми беше, красна ми беше
И кад те зора дахом додирну,
И кад ти данак свесрдно љубну
Поносно брдо, долину мирну.
Ал’ дража много, ал’ лепша много
Онда си мени, о Фрушко, била,
Кроз сутон кад ’но златали сунце
Над тобом стреса златали крила.
Перад му златна падаше лако
На горе твоје лепототрајне,
На свето кубе божијег храма,
На рајски прозор цуре ми бајне...
Туде сам стој’о озарен срећом,
Гледајућ’ своје смионо цвеће,
Гледајућ’ сунце како се другом,
Незнаном свету полако креће.
Стој’о и глед’о? Ох, више, више!
Духом сам био у лепшем свету,
Срце ми тада — код сунца беше,
Крепљено надом у даљном лету.
И увек пре нег’ што би са пута
У груди моје хтело да с’врати,
Сунце би свагда својом добротом
Гледало ’вако да га позлати:
»Живахно срце! Надај се сутра
Да ћу ти лепше, сјајније доћи;
А скоро, скоро, у срећи, слави
Народа твога светове проћи!...«
Прекрасна земљо! У томе часку
Увек си мени најлепша била,
У такој жељи почеше расти
На срцу моме живахна крила.
Година прође, — туде сам опет.
Опет ме греје топло ти крило.
Све је онако, — и опет није,
Није онако к’о што је било.
Чаробна брда и сад ме теше,
Осмејак мајчин душу ми храни;
Још ми је туде милена сеја,
Братац и моји стари пријани.
Ал’ једно само нестаде, оде:
Веселост мога срдашца млада,
Јер тешким болом — зар то да рекнем? —
Болује моја, србинска нада.
И сада сунце — да л’ оно исто? —
Губи се тихо у зелен-гори,
Седа, — ал’ никад о срећи рода,
О слави новој никад не збори.
И оно већем презире дремеж
Што Сави мутној недарца трује.
Ох, клети санче! Ал’ мируј, срце,
Слабо си, слабо: ко ће да чује?...
Једина Фрушка бар нека знаде
Зашто јој дете о тузи збори;
Да Бог да она бар да доживи
Косовски пламен да се разгори!..
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Баш сада сунце за гору седа.
Око га моје суморно прати.
Последњи зрачак с чела ми склизну
И ено, ено, престаде сјати.
Престаде сјати? — И нека, нека!
Да Бог да ватра да га замене!
Ваљда ће срећа србинске краје
Прије да нађе — крај севке њене!...
У Черевићким брдима, 1866.
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 131-134
|