Zahod sunca
| Zahod sunca Pisac: Jovan Grčić Milenko |
Ubava Fruško, miloto moja!
Svedoku verni rajevskih dana,
Spomenu dragi mladosti moje,
Mladosti moje — zelenih grana!
Da srećan jednom u tebi beja’!
Srećan k’o lepir u bujnoj travi!
Ves’o k’o ptica kad zoru gledi
I milo nebo kako se plavi.
Mila mi beše, krasna mi beše
I kad te zora dahom dodirnu,
I kad ti danak svesrdno ljubnu
Ponosno brdo, dolinu mirnu.
Al’ draža mnogo, al’ lepša mnogo
Onda si meni, o Fruško, bila,
Kroz suton kad ’no zlatali sunce
Nad tobom stresa zlatali krila.
Perad mu zlatna padaše lako
Na gore tvoje lepototrajne,
Na sveto kube božijeg hrama,
Na rajski prozor cure mi bajne...
Tude sam stoj’o ozaren srećom,
Gledajuć’ svoje smiono cveće,
Gledajuć’ sunce kako se drugom,
Neznanom svetu polako kreće.
Stoj’o i gled’o? Oh, više, više!
Duhom sam bio u lepšem svetu,
Srce mi tada — kod sunca beše,
Krepljeno nadom u daljnom letu.
I uvek pre neg’ što bi sa puta
U grudi moje htelo da s’vrati,
Sunce bi svagda svojom dobrotom
Gledalo ’vako da ga pozlati:
»Živahno srce! Nadaj se sutra
Da ću ti lepše, sjajnije doći;
A skoro, skoro, u sreći, slavi
Naroda tvoga svetove proći!...«
Prekrasna zemljo! U tome časku
Uvek si meni najlepša bila,
U takoj želji počeše rasti
Na srcu mome živahna krila.
Godina prođe, — tude sam opet.
Opet me greje toplo ti krilo.
Sve je onako, — i opet nije,
Nije onako k’o što je bilo.
Čarobna brda i sad me teše,
Osmejak majčin dušu mi hrani;
Još mi je tude milena seja,
Bratac i moji stari prijani.
Al’ jedno samo nestade, ode:
Veselost moga srdašca mlada,
Jer teškim bolom — zar to da reknem? —
Boluje moja, srbinska nada.
I sada sunce — da l’ ono isto? —
Gubi se tiho u zelen-gori,
Seda, — al’ nikad o sreći roda,
O slavi novoj nikad ne zbori.
I ono većem prezire dremež
Što Savi mutnoj nedarca truje.
Oh, kleti sanče! Al’ miruj, srce,
Slabo si, slabo: ko će da čuje?...
Jedina Fruška bar neka znade
Zašto joj dete o tuzi zbori;
Da Bog da ona bar da doživi
Kosovski plamen da se razgori!..
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Baš sada sunce za goru seda.
Oko ga moje sumorno prati.
Poslednji zračak s čela mi skliznu
I eno, eno, prestade sjati.
Prestade sjati? — I neka, neka!
Da Bog da vatra da ga zamene!
Valjda će sreća srbinske kraje
Prije da nađe — kraj sevke njene!...
U Čerevićkim brdima, 1866.
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 131-134
|