Засијала јасна мјесечина,
по њој шеће момче и дјевојче,
ал’ дјевојка виша од јунака.
Њојзи вели момче нежењено:
— О бога ти, гиздава дјевојко! 5
Ил' си расла бора гледајући,
ил’ јаблана дрва високога,
ил’ ораха листа широкога,
ил’ си била једина у мајке?
Њему вели гиздава дјевојка: 10
— А бога ми, момче нежењено!
Нисам расла бора гледајући,
ни јаблана дрва високога,
ни ораха лишћа широкога,
већ сам била једина у мајке. 15
Плахо ме је мајка миловала,
рано ме је у ложницу слала,
а касно ме из ложнице звала.
Кад устанем из мека душека,
шербетом би мене напојила, 20
руменом ме ружом умивала.
Мед сам јела кад ми душа хтјела,
вечерала кад сам хтјела сама,
ашик водим па свом срцу годим.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 722.
