ЗАР ЈЕДАНПУТ...
Зар једанпут пошале се људи,
Па жаоком жацну ме у груди.
Свака вест ми носи гласе црне,
Од болова душа ми претрне.
Одем у врт, па у небо гледам.
Стежем срце, клонути му не дам;
Ћутим, чекам небеснога жара —
Ћутање се у молитву ствара.
И шум нови донесу ветрићи...
Да л' је анђ'о, који хтеде прићи,
Не знам, али ја осетим плама
И звон чујем од нових песама.
Жар младачки у очима сене;
А лице се слађано осмехне;
Небо, земља новим блеском сјаје —
Целом свету шиљем опроштаје.
И, к'о копље са упорног грања,
Сад с врелога срца се одрања;
Остави ме сумњичење свако
И у души опет лако...лако.