Зар једанпут

Зар једанпут Писац: Милорад Поповић Шапчанин

* * *

ЗАР ЈЕДАНПУТ...

Зар једанпут пошале се људи,
Па жаоком жацну ме у груди.
Свака вест ми носи гласе црне,
Од болова душа ми претрне.

Одем у врт, па у небо гледам.
Стежем срце, клонути му не дам;
Ћутим, чекам небеснога жара —
Ћутање се у молитву ствара.

И шум нови донесу ветрићи...
Да л' је анђ'о, који хтеде прићи,
Не знам, али ја осетим плама
И звон чујем од нових песама.

Жар младачки у очима сене;
А лице се слађано осмехне;
Небо, земља новим блеском сјаје —
Целом свету шиљем опроштаје.

И, к'о копље са упорног грања,
Сад с врелога срца се одрања;
Остави ме сумњичење свако
И у души опет лако...лако.

---

Напомене

• Ова песма је први пут објављена у часопису Јавор, 1890, бр.7

Извори

• Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 69-70. Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.