ZAR JEDANPUT...
Zar jedanput pošale se ljudi,
Pa žaokom žacnu me u grudi.
Svaka vest mi nosi glase crne,
Od bolova duša mi pretrne.
Odem u vrt, pa u nebo gledam.
Stežem srce, klonuti mu ne dam;
Ćutim, čekam nebesnoga žara —
Ćutanje se u molitvu stvara.
I šum novi donesu vetrići...
Da l' je anđ'o, koji htede prići,
Ne znam, ali ja osetim plama
I zvon čujem od novih pesama.
Žar mladački u očima sene;
A lice se slađano osmehne;
Nebo, zemlja novim bleskom sjaje —
Celom svetu šiljem oproštaje.
I, k'o koplje sa upornog granja,
Sad s vreloga srca se odranja;
Ostavi me sumnjičenje svako
I u duši opet lako...lako.
