Зар да се бојим?
Зар да се бојим оштра анџара,
Зар да ме плаши душмански број?
Кад српско копље, порјекла стара,
Одоље вазда навали злој.
Зар да ми рука малакше сада
И да ми клоне јуначка моћ?
Зар да ми понос узвишен пада
И српско небо сакрије ноћ?
Зар мирне душе да сада слушам,
Премиле браће окова звек?
Зар мојим копљем да не покушам
Раскинут' ланце, пружит' им лјек.
Кунем се, кунем врх мога мача,
С којим је сјеко Милош и Југ:
Да не ћу слушат' братинског плача,
Јер то је за ме највећи дуг.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Мило Јововић, „Голуб“, број 19. и 20., у Сомбору, 15. децембра 1908., стр. 302.-303.