Заручница Ерцега Стефана[1]
Лепа Мара на чардаку спава,
Код ње мајка б’јеле даре слаже:
„Устај, Маро', не наспавала се!
Не знаш, кћеро, јединице Маро,
За кога те удавао бабо, 5
За џелата Ерцега Стефана!”
Ал' је Мара мудрија од мајке,
Беседила својој старој мајки:
„Купи мени коња великога,
Великога и јошт крилатога, 10
И купуј ми руво калуђерско,
Оплети ме ситио калуђерски
Да ја идем двору Ерцегову,
Да ја видим Ерцегову мајку
И његове бијеле дворове! 15
Ако мени добро буде, мајко,
Фришко ћу те поодити млада;
Ако л' мени лијо буде, мајко,
Ја те нећу никад ни дов’јека.”
Купи мајка коња великога, 20
Великога и јошт крилатога,
Купује јој руво калуђерско,
Оплете је ситно калуђерски
И отправи Мару по тимару.
Кад је дошла двору Ерцегову, 25
Ал' пред двором Ерцегова мајка.
Божју помоћ називала мајки,
Лепше јој је приватила мајка,
Приватила, у двор позивала.
Њу ми пита црни калуђере: 30
„А ди ти је Ерцеже Стефане?”
А њој мајка тијо одговара:
„Ево Стеве у бијелу двору,
За трпезом ситну књигу пише.”
Ишета се Ерцеже Сгефане; 35
Божију му помоћ називала:
„Бог помог'о, црни калуђере!”
Одведе је на танану кулу,
Вино пили до три б'јела дана,
Вино пили па су беседили. 40
Тад беседи Ерцеже Стефане:
„Дед пошетај, црни калуђере,
Тамо доле по бостану моме,
По бостану и воћњаци млади!”
Кад су били повр китне башче, 45
Беседио Ерцеже Стефане:
„Дед погледај, црни калућере,
Низ то поље оно б'јело Левно,
Тамо имам љепоту дјевојку,
Скоро сам је испросио младу!” 50
Њему вели Марица дјевојка:
„Не будали, Ерцеже Стефане,
Није тамо твоја заручница,
Већ ево је баш у двору твоме,
Пила вино, с тобом беседила!” 55
То се Стеви на срамоту дало,
Цикну јунак као гуја љута,
Па узима Марицу дјевојку,
Узима је за десницу руку,
Одведе је проклетој тавници 60
И баца је доле у тавницу,
Тавновала девет годиница.
Десете је браћа поодила;
Лепо и је дочекао Стево,
С њима пије црвенику вино 65
На чардаку за трпези златној.
Ту сва браћа и пију и једу,
Братац Јово, иајмлађи у мајке,
За трпезом нит’ пије нит' једе,
Већ узима јасну свиралицу, 70
Уз свиралу тијо беседио:
„Да је наша у животу сеја,
Досад би нас редом целивала
И за стару упитала мајку!
Ил’ је наша преминула сеја, 75
Ил’ је љуто забољела глава
Ил’ је Мару мушко чедо нашло?”
То дочула Стеванова мајка,
Па беседи Ерцегу Стевану:
„Ти си један, Ерцеже Стеване, 80
Ти си један, и тебе не било!
Та сва браћа и пију и једу,
Братац Јово, најмлађи у мајке,
За трпезом нит' пије нит’ једе,
Већ с’ свиралом сестру јадикује — 85
,Да је наша у животу сеја,
Досад би нас редом целивала
И за стару упитала мајку!
Ил’ је наша преминула сеја,
Ил’ је љуто забољела глава 90
Ил’ је Мару мушко чедо нашло?'
Иди, д’јете, проклетој тавници,
Ти отвори у тавнице врата
И доведи Марицу дјевојку!”
Шеће Стево каменој тавници, 95
Па беседи тавници на врати:
„Отвори се, проклета тавницо,
Отвори се, не затворила се,
У теби ми иструнуло благо,
Иструнула Марица дјевојка! 100
Жута дуњо, јеси л’ ужутила
И, јабуко, јеси л' сазорела?
Или волеш млада тавновати,
Тавновати јошт девет година
Или мене немила љубити?” 105
Одговара Марица дјевојка:
„Та ја волем млада тавновати,
Тавновати јошт девет година,
Него л’ тебе немила љубити!”
Тад отвори у тавнице врата 110
И изведе Марицу дјевојку,
Одведе је браћи у наручја.
Сву је браћу редом целивала
И за стару упитала мајку;
Кад је дошла Јови најмлађему, 115
Мртва Мара преко крила пада.
Лепо Мару браћа саранила,
Саранила у гори зеленој,
С анџаром јој сандук сатесали,
А сабљама раку ископали, 120
Чело главе ружу усадили,
Чело ногу бунар ископали,
Око гроба клупе пометали —
Тко ј' уморан, нека отпочива,
Тко ј’ жалостан, нека јадикује, 125
Тко је жеђан, нека воде пије,
А тко ј’ млађан, нек’ се кити ружом.
(АСАНУ, бр. 8552/257, XV, 2, бр. 35).
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
