Заробљење Ракоција Бана на Мркаљу (Фоча)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Заробљење Ракоција Бана на Мркаљу (Фоча)

0001 Уранила турска серхатлија,
0002 У Бојкову селу бијеломе,
0003 Уранио, ватру наложио,
0004 А уз ватру кахву приставио.
0005 Док упаде остарјела мајка,
0006 Свом дјетету божји селам дава,
0007 А момак јој селам прихватио,
0008 Итибар је мајци учинио,
0009 А мрку јој кахву дохватио.
0010 Попи мајка кахву из финџана,
0011 Свом дјетету мати бесједила:
0012 »Од шта вакат, мој Алија сине,
0013 Од шта вакат, од тог и вријеме,
0014 Већ си својој на женидбу мајци.
0015 Јеси л’ гдјегод загледо дјевојку,
0016 Твојој мајци милог пријатеља?« –
0017 »Јесам, мати, мојих ми очију,
0018 У Врљици Златку Ајан-аге,
0019 И ја ћу се оженити њоме,
0020 Ја земљицом и зеленом травом;
0021 Добра цура, добар пријатељу.« 
0022 Мило мајци, да ожени сина,
0023 Па скочила на ноге од тала,
0024 Свом дјетету донесе хаљине:
0025 Најпре б’јеле гаће и кошуљу;
0026 Какви су му б’јели чамашири!
0027 Н’јесу ткати, н’јесу опредени,
0028 Ни у чисто брдо уведени,
0029 На цуринске прсте исплетени.
0030 А по њима навуче чакшире,
0031 И по њима зелену доламу,
0032 По долами троје токе сјајне,
0033 А на главу крила и челенке.
0034 Опаса се зеленијем пасом
0035 Од бедара таман до њедара,
0036 За пас задје морске веденике,
0037 А јабуке од срме коване,
0038 А цвјетови драги каменови.
0039 По пушкама сјајни кременлуци,
0040 И по њима златни тепелуци.
0041 Он припаса срмали катије,
0042 И припаса на гајтану ћорду,
0043 Коре срма, два гајтана златна;
0044 А на ноге црне чизметине,
0045 А слуга му опреми дорина.
0046 Он дорату на авлију сиђе,
0047 Па претила узјаха дорина,
0048 Отиште га од бојали куле.
0049 Куд годи иде, до Врљике сиђе,
0050 Па га намјер нанијела била,
0051 Испод куле ајан Али-аге.
0052 Млидијаше, нико не виђаше,
0053 Али неко на кули бијаше:
0054 То бијаше Златка ајан-аге,
0055 На џамли се пенџер наднијела,
0056 Сејир момка цура учинила,
0057 Када видје, да пројахат шћаше,
0058 Ту ј’ дјевојка измолила главу.
0059 Ја шта рече лијепа дјевојка:
0060 »Серхатлијио, устави дорина,
0061 Осејри ме прије и потлије.« 
0062 А он добра устави дорина,
0063 Па шта рече момак са дорина:
0064 »О дјевојко, би ли пошла за ме,
0065 Да ми будеш ти вјерена љуба?« 
0066 А јадна му цура проговара:
0067 »Серхатлијо, гдје би пошла за те,
0068 Кад је моја вјера застављена
0069 Од онога Ракоције бана.
0070 Седмери ме водише сватови,
0071 Изведи ме на Мркаље пусто,
0072 Ту изиђи на Мркаље бане,
0073 Посијеци ђувегију мога,
0074 А кићене растјерај сватове,
0075 Ја побјегни на брзине млада.
0076 Већ сам седам побјегнула пута
0077 На бабову претилу путаљу.
0078 Да изиђеш на Мркаље равно,
0079 Да осејриш зелено Мркаље,
0080 А по њему мезарлуке црне!
0081 Да устану на Мркаљу мртви,
0082 Би с једнијем завојштили краљем.
0083 И те бих ти јаде предурала,
0084 Вет је дошо Комлен бајрактаре,
0085 А бајрактар Ракоције бана,
0086 Мене иште и проси у баба.
0087 Под њиме је сребрна шћемлија,
0088 А пред њиме од злата хастара,
0089 А на њојзи винова мјешина.
0090 Диван пије вино из мјешине,
0091 Четр’ест га двори агалара,
0092 Све б’јелијех до појаса брада.
0093 На силаху премитили руке,
0094 На силаху и на бенсилаху.« 
0095 »Ој дјевојко, би ли пошла за ме?
0096 Осејри ме, па ме бегениши,
0097 Ја ћу џевап момку учинити!« 
0098 Па пред конак дојаха хајвана:
0099 Кад на ахар, гдје аге бијаху,
0100 Селам даде, а код врата стаде,
0101 А аге му селам прихватише.
0102 Шта му рече Комлен бајрактаре:
0103 »Серхатлијо, што аге резилиш,
0104 Не даш агам’ мирно пити пиво,
0105 А ни мени просити дјевојке.« 
0106 А то момку врло мука било,
0107 Узе перо, ситну књигу пише:
0108 »Чујеш добро, Ракоције бане,
0109 Ето теби књиге Алијине;
0110 Књига твоја, а моја дјевојка,
0111 Златка моја, мати ми је дала.
0112 Ако ти је хатор на Алију,
0113 Дижи војску, на Мркаље крени,
0114 Навешћу је прије петн’ест дана.« 
0115 Па је књигу дао бајрактару,
0116 Па га узе за бијеле руке,
0117 Повуче га на одајска врата,
0118 А сведе га на мермер авлију.
0119 Даде књигу, изведе вранина:
0120 »Понеси је Ракоцији бану.« 
0121 Узе књигу, узјаха вранчића
0122 Отиште га од Врљике равне.
0123 Алија се у конаке врну,
0124 Дочека га четрест ихтијара,
0125 Пред њег одмах кахва и мангала:
0126 »Нит ћу ваше кахве ни духана,
0127 Већ сам чуо, ајан Али-ага,
0128 Гдје си бостан-башчу подгојио,
0129 А по башчи свакака цвијећа,
0130 И алкатмер и румене руже,
0131 А при ружи гарана бејтурана.
0132 Док мирише, свак је бегенише,
0133 Кад престане, онда нико не ће;
0134 Да ми дадеш лијепу дјевојку.« –
0135 »Ох Алија, мој на мјесту сине,
0136 Бора ми ти не дадем дјевојке!
0137 И вук срећу у гори имаде,
0138 Моја Златка среће ни игбала.
0139 Погибе нам седам бајрактара,
0140 Све са Златке – несретна евлада.
0141 Изведи је на Мркаље сиње,
0142 А изиђи Ракоција бане,
0143 Он погуби цуру муштерију,
0144 Цура храни у мене путаља,
0145 Па побјегни на њем на брзине.
0146 Седам је већ побјежала пута;
0147 Да устану на Мркаљу мртви,
0148 С једнијем би царем ударили.
0149 Па се прођи несретне дјевојке,
0150 И Златкине среће и игбала.« –
0151 »Подај дедо, питати те не ћу!« 
0152 Док одајска полетјеше врата,
0153 Истом бахну лијепа дјевојка.
0154 А када је, жалосна јој мајка!
0155 Једне плећи два златна кавада,
0156 А глава јој, ко два истифана,
0157 На руке јој троје белензуке,
0158 А на ноге акикли нануле.
0159 Селам даде, а код врата стаде,
0160 Алија јој селам прихватио:
0161 »Еј Златијо, мати ми те дала,
0162 Од дјевојко, би ли пошла за ме,
0163 Да ми будеш вјереница љуба?« 
0164 А кад чула лијепа дјевојка,
0165 Полетјела Златка ајан-аге, -
0166 Подвину се акикли нанула,
0167 Истом момку на крило панула
0168 И б’јелу му пољубила руку,
0169 А он Златку ухвати за руку.
0170 Бога ми је ни стид није баба,
0171 А ни њега пунца Али-аге,
0172 Већ пољуби међу очи вране,
0173 Па јој прстен и аманет даје,
0174 Њему цура из џепа махраму.
0175 Окрену се одаји на врата,
0176 Оде цура низа мердевине.
0177 Он туј ноћи, добро уранио,
0178 Па завика вику на сеизе:
0179 »Спремајте ми претила дорина!« 
0180 Опремише коња Алијина.
0181 Прстен даде, а догоди ваду,
0182 Ето ваде за петнаест дана,
0183 А он ајан Али-аге пита:
0184 »Колико ћу довести сватова?« –
0185 »Син Алија, стотину хиљада.« -
0186 »Кога ћу ти зовнут у сватове?« –
0187 »Зови сине, хаџи Мехмед-агу,
0188 Па ми зови хаџи-капетана,
0189 Па ми зови хаџи-Сулејмана,
0190 А зови ми Крзлин-Омер-агу,
0191 Па ли зови рибничког имама,
0192 Зови мени Козлић-Хурем-агу,
0193 А зови ми бега Мустај-бега,
0194 Па зови ми у сватове Муја,
0195 Нек поведе три дјевера млада,
0196 А Османа и брата Халила,
0197 И Омера од дван’ест година,
0198 Па даиџу од Ковача Рама,
0199 Са Велова Велагић-Селима,
0200 Од Хрвата Хрват-бајрактара,
0201 Од Липета Липет-бајрактара,
0202 Од Орашца Ибрахима Тала.« 
0203 Он дебела опреми дорина,
0204 Отишти га од бијеле куле,
0205 Па окрену на Мркаље равно.
0206 Кад на поље коња изгонио,
0207 Гдје код друма седам мезарова,
0208 А он добро осједе дорина,
0209 Па он леже у зелену траву,
0210 А леђима кабур измјерио,
0211 Па сам себи посади нишана,
0212 А у себи ’вако говорио:
0213 »Ак’ погине, нек ме укопају
0214 На то мјесто кићени сватови.« 
0215 Па дебела узјаха дорина,
0216 И он селу у Бојкову сиђе.
0217 Кад дебела осједе дорина,
0218 Ето момка на бијелу кулу,
0219 Попи кахву, дивит прихватио,
0220 Све шарене књиге накитио,
0221 А завика слугу Хусеина:
0222 »Спреми коња, узми књиге, Хусо,
0223 Па их носи низ нашу Крајину,
0224 По селима и по нахијама,
0225 По градов’ма и по касабама;
0226 Све ми књиге Хусо подијели.« 
0227 Узе књиге од Алије Хусо,
0228 Однесе их, оде дијелити.
0229 Ходи Хусо три бијела дана,
0230 И четири ноћи страховите,
0231 Док шарене књиге подијели,
0232 Па се њему у Бојково врну.
0233 Кад Алија тајих саставио,
0234 Па се сили и сватов’ма нада.
0235 Вада прима, док ево ти Муја,
0236 А он води до три бајрактара,
0237 А Османа и брата Халила,
0238 И Омера свог сокола сина.
0239 Три дјевера на Алину кулу,
0240 А сватови јафте и ливаде.
0241 Мало вр’јеме за тијем не било,
0242 Док ево ти хаџи-Сулејмана,
0243 А за њиме хаџи капетана,
0244 А за њиме хаџи-Мехмед-аге,
0245 А за њиме Крзлин-Омер-аге,
0246 А за њиме рибничког имама,
0247 А за њиме Козлић-Хурем-аге,
0248 А са њима бега Мустај-бега,
0249 А са њима од Ковача Рамо,
0250 А са њима све Крајина листом.
0251 У пољу се свати искупише,
0252 Док ево ти од Хрвата Хрва,
0253 А са њиме хиљаду сватова,
0254 Коњи мамни, људи одјевени,
0255 А он не хтје у сватове да иде,
0256 Већ у крају у поље зелено.
0257 Сам је себи чадор разапео,
0258 А сам себи ватру наложио,
0259 И сам себи кахву начинио.
0260 Док ево ти Липет-бајрактара,
0261 А са њиме пет стотин’ момака,
0262 А са њиме с Велова Селима,
0263 За Силимом пет стотин’ момака.
0264 Туј се свати листом искупише,
0265 Па ноћише, добро уранише;
0266 Сви рекоше: »Каж’те да идемо!« 
0267 А сам Мујо: »Причекајте Тала;
0268 Јер нам среће нема ни игбала,
0269 Кад не буде у сватима Тала.« 
0270 Мало вр’јеме, док ево ти Тала,
0271 А са њиме четр’ест момака,
0272 А на њима б’јели талагани,
0273 Испод њихке мрки јатагани,
0274 И на њима шипке од челика.
0275 Како му је четр’ест момака,
0276 Ваља царско четр’ест градова.
0277 Кад одмори себе и кулаша,
0278 Мујо Тала виче Ибрахима:
0279 »Хајде у крај, у поље зелено,
0280 Па ти стани у зелену лугу,
0281 Узми тефтер, па тефтери војску.« 
0282 Оде Тале, претефтери војску
0283 Са првога па до најзадњега;
0284 Док на себи тефтер приклопио:
0285 Тамам војске стотина хиљада.
0286 Па отале покренуше војску,
0287 А сватови гору прегазише.
0288 Кад сиђоше свати у Врљику,
0289 Док ево ти ајан-аге Деда,
0290 А око њег четрест агалара,
0291 Све б’јелијех до појаса брада.
0292 Мустај-бег им турски селам дава,
0293 А деде му селам прихватише:
0294 »Бег Мустај-бег, муселиме царски,
0295 Али ћемо кренут по кућама,
0296 Да терамо факир и фукару,
0297 Али, беже, у поље зелено,
0298 Па вас факир не клет’ ни фукара?
0299 А он рече: “Док упитам Тала.”
0300 »Ибрахиме, наске зове Дедо,
0301 Да ми наше свате проведемо
0302 А у поље, Тале, под чадоре.« –
0303 »Јест мунасип, беже, под чадоре,
0304 А не ломит факир ни фукаре.« 
0305 Кроз Врљику навели сватове,
0306 Све их мало гледа и велико,
0307 А у пољу свате уставише,
0308 Те нићише, добро уранише.
0309 Чауш виче: «Коње напојите!« 
0310 Из хамбара жито повадише.
0311 Док ево ти ајан-Али-аге:
0312 »Пријатељу, бег Мустај-бег Лика,
0313 Је л’ мунасип данас преданити,
0314 Прековати коње витезове,
0315 И превити у пушке кремење,
0316 А насути у ћесе фишека,
0317 Све из ћесе ајан-Али-аге.« 
0318 А он рече: »Док упитам Тала.« 
0319 »Ибрахиме, нас суставља Дедо,
0320 Да ми данас данак преданимо.« –
0321 »Јест мунасип, беже преданити,
0322 Мунасип је коње прековати.« 
0323 Преданише и туј омркоше,
0324 А у јутру добро уранише.
0325 Чауш виче, дабулхана риче,
0326 Сватовски се коњи окитише,
0327 Изведоше цуру дјеверови.
0328 Кад дјевојка седе на путаља,
0329 А док факир и фукара писну:
0330 »Даруј, Златка, наша госпојице,
0331 А рад своје среће – ако Бог да,
0332 Рад напретка девет дјеверова,
0333 И рад здравља Бојичић Алије!« 
0334 Цура маши у џепове руке,
0335 Баци цура триста маџарија.
0336 Пројахаше коње дјеверови
0337 Са капије у поље зелено,
0338 Па се свати отле покренуше,
0339 Кад су свати на Мркаље били,
0340 А то иде фисан капетане,
0341 Носи књигу Ракоције бана,
0342 Па је бегу Мустај-бегу дава.
0343 Бег је узо, па је проучио,
0344 А пита га са ђогата Мујо:
0345 »Откле књига, бег Мустај-бег лички?« 
0346 А он каже: »Ракоција бана,
0347 Он нам тражи Бојичића сама,
0348 Да не води ките ни сватова,
0349 Већ Алија изјаше дорина,
0350 Да са баном мејдан подијели.« –
0351 »Аја беже, мунасипа нема,
0352 Аја беже, да га спремим сама.« 
0353 Тале викну, ко да љељен рикну,
0354 Па бијесна протјера кулаша,
0355 А са њиме свијет на Мркаље.
0356 На Мркаљу окупио војску,
0357 А бановој стијеснио војсци.
0358 Кад Алија себе одморио,
0359 Ондар момак узјаха дорина,
0360 Па он зађе по бутун сватима,
0361 Изгрлише, па се ижљубише.
0362 Кад Алија до чадора сиђе,
0363 А он бану хваљеницу виче,
0364 Бане му је здрављем прихватио:
0365 »Устан, бане, да се сијечемо!« –
0366 »Разјаш Але да се напијемо!« –
0367 »С ким се бијем, с онијем не пијем;
0368 Нит ћу твога пива ни једива,
0369 Дорат ће ти чадор погазити,
0370 Алије те резил учинити.« 
0371 А кад видје, да ће погинути,
0372 Бане скочи, узјаха вранчића:
0373 »Де, Алија, загони дорина,
0374 Твоје копље, твоје загониво.« –
0375 » А твој мејдан, твоје зазивање,
0376 У мене га, бане, не имаде.« 
0377 Бан узјаха, ни мукајет није,
0378 Али му стаде на мејдану,
0379 А бан вранца врати од мејдана.
0380 Копље тури по ушима вранцу,
0381 А Алији по свилену пасу.
0382 Кад примаче до Алије близу,
0383 Он отиште копље убојито.
0384 Добар дорат, стари ћесеџија,
0385 А Алија млади бињеџија;
0386 Дорат паде на кољена прва,
0387 Алија се по гриви савија,
0388 Преко њега копље претурило.
0389 Бан побјеже пољем на топове,
0390 А Алија за њим на дорату, -
0391 Док банови дрмнуше топови.
0392 Нит погибе, нит допаде рана,
0393 Већ натјера коња на топове, -
0394 Док пред њим на кулашу Тале
0395 И његово четр’ест момака,
0396 Исјекоше четр’ест топчија,
0397 Топовима ватру узаптише,
0398 А двије се силе ударише.
0399 Паде тама од неба до тала,
0400 Нико никог познат не могаше.
0401 Грми, пуца, крв се пролијева,
0402 Пролијећу коњи без јунака,
0403 Седла ломе, тргају јуларе,
0404 Нит пуцају пушке нит топови,
0405 Самосјајне сијевају ћорде,
0406 А инсанске зијевају главе.
0407 Стоји јека млада рањеника,
0408 Рањеника и убоденика.
0409 Неки веле: »Ала моја мајко!« 
0410 Неки: »Моја кући оскопана!« 
0411 Неко: »Моја рано непребона!« 
0412 Џењак био четири сахата,
0413 На бојишту нигдје нико нема,
0414 Ошљем саме цуре с’ дјеверима.
0415 Халил добра одсио малина,
0416 Па он хода, а малина вода,
0417 А док вила из планине викну:
0418 »Ето на те Тукалије бана,
0419 А с њим војске двадесет хиљада,
0420 Бјежи с цуром бијелој Врљици!« 
0421 А кад чуо Мустафин Халиле,
0422 А он девет дјеверова кара:
0423 »Чувајте ми Златке и путаља!« 
0424 Па косната узјаха малина,
0425 На се бутун ватру дочекао.
0426 Ни погибе, ни допаде рана,
0427 Бог га чува, олово га не ће.
0428 Ал док вила из планине викну:
0429 »Бре не бој се, гојешан Халиле,
0430 Ето Хрва с хиљаду момака!« 
0431 А кад изби на алату бајро,
0432 Часом ли је пазар направио,
0433 Побјже му Тукалија бане.
0434 Халид добра одсједе малина,
0435 Док га вила из планине викну.
0436 »Ет’, Халиле, Смиљанића на те,
0437 А с њим војске дванаест стоина.« 
0438 Халил добра узјаха малина;
0439 И Бог знаде, погинути шћаше,
0440 Док га вила из планине викну:
0441 »Бре не бој се, соколе Халиле,
0442 Ето Тала су четрест момака,
0443 И са њиме Ђулић-бајрактара.« 
0444 Док би мати подојила сина,
0445 Часом Тале пазар направио,
0446 Расједоше коње витезове.
0447 Мало вр’јеме за тијем не било,
0448 Док ево ти хаџи.Сулејмана,
0449 А са њиме серхат и Крајине,
0450 А са њима свијет навалио,
0451 Вас се бутун свијет искупио.
0452 Ко погибе, сједе копат Мујо,
0453 Ко је рањен, изнесе га друштво; -
0454 Кад му нема најбољега друга,
0455 Од Бојкова женик-Бојичића.
0456 Сваког Мујо за Алију пита,
0457 Нико њему казат не умије.
0458 Мало врј’еме, ево ти Алије,
0459 Води жива Ракоцију бана.
0460 А кад паде, свијем селам дава,
0461 А селам му аге прихватише.
0462 Кад одмори себе и дорина,
0463 С тога мјеста опремише бана,
0464 Спремише га столу и девлету,
0465 Да џевапи цару од Стамбола,
0466 Да џевапи, та је порадио,
0467 Што толики свијет изгинуо.
0468 Отале се они подигоше,
0469 А дадоше четр’ест топова
0470 Старом пунцу, Ајан-Али-аги,
0471 Да их тјера бијелој Врљици.
0472 А отале цуру одведоше,
0473 Однесоше на салима људе, -
0474 Два су копља, четири јунака.
0475 Куд год ишли, у Бојково сишли,
0476 Оженише Бојичић-Алију,
0477 И пилав му добро пропратише.
0478 Ко погибе, да му кућа знаде,
0479 Да му јадна кука кукавица,
0480 Да му љуба босонога скаче,
0481 Јадна дјеца боса гологлава.
0482 Ко би здраво, добро и весело,
0483 Ко би рањен, ране преболио,
0484 Ко погине, ни пребојет не ће. –
0485 Тада било, кад се и чинило,
0486 А данаске једно спомињање.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, сабрао Коста Хeрман 1888-1889, књига II, друго издање, Сарајево 1933. str. 413-425