Једну вече, ка обично чобан,
заспим под лист и осјенку букве,
више тора 6'јелијех овацах.
Код мен' близу нигђе никог нема
до друг вјерни шарка шестопетка
с двије мале и с дугачким ножем.
Њу покрај се, и пружим се лећи.
Дуго лежах, ал' заспат не могу.
Мислим: што је? На крајину нисам
да ми несан кажује злотворе.
Звижнем всима, да што друго није.
Они пет шест свуд облете вјерно;
виђу на њих и по лају знадем
да злотвора нема око тора.
Узмем гусли, начнем пјесну појат.
Њу појући, чујем очи тешке,
на десну се, сретњу, нагнем страну,
превари ме сан, но гвозден, мало.
Пробудим се, али сањив тешко.
Шарку ставим уз раме лијево,
двије мале с ножем у појасу.
Пред зору је, и тишина мртва;
глас ничему чут не могу умну,
досим вјетру ђе трепеће листе,
златокрилке пјесну над цвијећем,
блек овчице и јагњета млада,
јошт и полет с Ловћена сокола
за зеленокрилом јаребицом.
Ал' све нешто мироват не могу,
но ми перчин подиже капицу.
Обратим се крстећи к истоку,
да погледам виђет ли ђе сунца:
сунца нема, ал' је зора бистра
и плам зраках исток запалиле,
сабиле се таме на западу.
Дуго гледећ, начну лепћет крила,
златосјајна износећа цара;
начну ми се очи додиркати.
Закри таму од мога погледа,
у себ' сали сву звијездах свјетлост.
Мало летећ, подиже се много;
вихори га одсвуда сретоше,
скидоше му огњезлатна крила,
огњезлатна крила и аљине,
у сребро га огње преођеше,
па му б'јела свуд пустише крила.
Наче пуштат в бесконечје иста,
прелету се земље пуштавати.
Но с' ја треснем и обратим живо,
у срце ме ка да нешто дирну;
треснем собом и погледам што је.
Ништа ниђе ни чут ни виђети,
ал' некакву сладост оћутујем.
На росну се сјест повалим траву.
К тору гледам: млада ми се дигла,
те ми спрема ручак и ужину;
накрај тора погледам ливаду,
да је ноћу што харало није.
Виђет ништа, ал' је измршена,
досим нешто како маче риђе,
и оно се на средину ваља.
Ха, помислим, оно је власица
хитроплета те ливаде мрси.
Закон знадем јоште прађедовски
да се она убити не смије,
ал' помислим: што ми сад радимо
о чем стари ни знали нијесу
ни од страха смјели помислити,
акамоли ђелом учинити?!
Ријешим се и шарицу запнем,
око с пуцем и с власицом слијем,
за мицаник и крем о огњилу!
Како вазда сину искре живе,
свуд се проспу и табан озлате,
ал' зафајду - прах их не привати.
Гледам ваљу што се од ње ради,
ал' ни зрнца у њу праха нема,
но насута ситнијем цвијећем.
Ха, помислим, ово су мађије!
И у тренућ ока лаганога
мислима ми сто препливју бабах
мислећ: ова није, него она
ову бруку са мном учинила.
И кренем се окупит их старе
и на сав глас свијема казати
да се прођу шале са оружјем,
ал' ће им се о главу сломити.
Но не пођем ни четири крака.
ал' све чудо више иза вишеп
слеће пред мном жена са крилима.
Немам пера љепоту јој казат
ни језика наките имена;
шћело би се глас, перо славуја,
а мастило цвијетна росица
да јој облик право св'јету каже.
Запитам је: "Што си, који ђаво?
Прођи ме се, заклинам те свачим!
Дај ми мирно поћи на торину,
нијесам ти ништа учинио."
Погледа ме, насмјехну се мало,
за руку ме узе својом њежном,
па ми поче тихо говорити:
"Не збор' тако, Драго Драговићу,
нисам ђаво, ни твој непријатељ,
већем твоја богом посестрима,
од Ловћена Црногорства вила.
Ни сад радим, ни ћу ти радити,
нити сам ти кад о злу радила,
но о добру свагда и поштењу."
Како чујем име посестриме,
паднем пред њу с плачем и с молбам
да ми прости, ка младу чобану,
преступљење мислих и језика.
Добротворка правде и свободе
исправи ме с острим поучењем:
"Хајде, рече, кажи у колибу
нек ти данас поредници пуште
из торине овце и јагањце,
а ти кажи да ћеш некуд поћи.
То изврши, па се к мени врати.
Но чуј добро, Драго Драговићу!
Мила си ми од очих мојијех,
ал' иначе ак' учини ишта
већ овако ка ти наређујем,
виловни су престроги закони -
сестре ће те устријелит стрела!"
Ја побрже стрчим до торине,
кажем на њу ка ми рече вила,
пак се вратим што скорије к њојзи.
Како дођем, она рече: "Тако!",
пак одмаха уфати лабуда
који бјеше стражар од језера,
заузда га цвијетнијем в'јенцем,
свега прекри златном паучином.
Ја рукама китни в'јенац узмем,
а лабуду сједнем на рамена;
вила трепну и хитро полеће,
лабуд за њом од сокола брже.
Заблешташе очи од брзине,
те не могу ништа видијети
досим врха високог Ловћена
и пред собом богом посестриму
ђе трепеће крилма управ к њему.
Не би дуго, ка напитак воде,
долетимо у врх од Ловћена,
над највишом гредом и литицом,
на широку плочу од мрамора,
пред пећином цвјећем окићеном
коју око друго не погледа
сим сокола јали горске виле
јал' слијепца и вјешта гуслара.
Вила уђе у китне дворове,
мене рече сјеђет пред пећином,
пред њом сјеђет док појање чујем.
Мало прође док ста гласак зучат;
тад уљезем брже у пећину.
Како прођем праг и врата исте,
поведе ме нешто невидимо
и сједне ме на мјесто погледно,
но закрито цвијетном завјесом.
Како сједнем, завјеса се диже,
отвори се пространство пећине:
три је топа пребацит не ћаху.
Ах, пећина звати се не може,
већ рај мними ђе праоци живе
јали виле и њини љубимци.
Сва пећина сјајна и прозрачна
како бистра на мрамор ријека,
окићена свакијем цвијећем;
сваки цв'јетак сјаје ка свијећа:
изм'јешане зраке сваке масти
ударају у свод од пећине,
а од свода јопет у рјечицу
која враше средином пећине.
Од милинах гледати не могах
кад падаху зраке на цвјетове,
који бјеху окита ливаде.
Очих поглед уши забунио,
тере на њих чут не могах ништа.
Насред исте престол подигнути;
на њем сједи ка божество неко
у женскоме лицу и погледу,
су три вјенца накитило главу.
Ту посједим гледајућ љепоту,
док одједном хукну глас појања
и загрмје војничка музика-
Кад погледам поље и ливаду,
ал' народа низ њем много иде,
у аљине обучени б'јеле.
Пећина се сва пром'јени видом,
6'јелијем се окити цвијећем.
Над народом црвен в'јенац иде,
на коње га и маче држаху.
Кад дођоше код сјајна престола,
в'јенац цв'јетни брже уграбише
соколови и хитри орлови,
ставише га на главу богињи.
Гледнем, виђех потпис око в'јенца;
изговор му ово прави бјеше:
"Мач и храброст силнога Душана
и ваљаност Србах витезовах
од Булгарах с крвљу тешком оте
в'јенац славе и њине државе,
њим те матер Србију крунимо."
С в'јенцем славе кад окити главу,
удвојише с' гласи и одзиви,
славогласне трубе и појања;
име Душан громом се казаше.
Ја све сјеђах и то гледах радо.
Ал' одједном све с' у црно виђе,
глас појања жалостан се зачу,
све се у плач свирке претворише.
Тад задртим и на ноге скочим,
викнем грлом што могах најбоље:
"Што би сада, ако бога знате?"
Глас ми истог првог одговори:
"Не плаши се и не вичи тако!
У вјечност је Душан преминуо."
Тада и ја, ка све, начнем плакат.
Плач нестаде, а весеље јопет;
веселимо с', но пола плачући.
Царица се види ухиљена;
у в'јенац јој пола сахло цв'јеће.
Но не прође николико доба,
ту да видиш страшнога погледа
и жалосна Србу свакојему!
Крв потомка великог Немање
довре права жестокијем валом
и занесе престол и богињу,
двор божества помрачи српскога,
а у мрачни шћера синцир виле,
мјесто пјесне да кукају тужне!
Нав'јек зађе сунце Немањино
од српскога рода и племена.
Ах, ка с' игда упуштити мога,
славољубна руко Вукашина,
заклат млада вјенценосца српска?
Стид те буди Србином се звати
међу св'јетом највјерним народом!
Јера уби свога господара?
Зар на главу круну ставит шћаше
крвљу облитом свога благодјеја,
с њом се дичит и владалац звати?
Ја све сједим и у мраку плачем,
док се мало поче развиђати.
Мало ми се сузе уставише,
док започнем гласак вилах слушат
ђе плачући мало прип'јевају
неке боје с Турцма црногорске,
Царског Лаза, пак и Вртијељке,
Меког Дола, Кчева и Трњинах,
и Црнице, па и Буковице,
од Пиперах, па Бјелопавлићах,
и од Крусах, па и Мартинићах.
Све повише гласак издизаху,
и ја срцем све весела стајем;
виђу в'јенац ће се осушио,
ал' су два три порасли цвијета
из просуте крви Црногорства.
Док одједном, ка да муња сину,
сва се засја велика пећина
како данак, но с облачним небом.
Затрубјеше трубе и свирале,
сташе појат пјесне од храбрости.
Син Тополе, огледало Српства,
почетак им и припјева бјеше.
Виђу — мало царица оживје,
Ђорђе к њојзи мачем голим трчи;
о мачу му в'јенац виси китни.
Тек га пружи да окруни матер,
омаче се и наузнак паде,
у срце му с' свој засади маче,
мртав паде и укопаше га.
Марса српског и младога Феба
закри мрачна тополска гробница.
Јопет трубе, свире умукоше,
дом виловства потамње српскога.
Ја у маху од жалости скочим,
додија ми с' више то гледати,
у три сата сву промјену Српства.
Обратим се изист из пећине,
но зачујем гласак, не знам чи је.
Ја више разумјет не могах,
само ове четири ријечи:
"Стид ми живјет већ не даје
кад помислим, тужна мати,
да ми Осман закон даје.
Ах, доклен ће тако стати?"
Ја изидем што најбрже могнем
и усједнем на брза лабуда;
однесе ме до краја језера,
а отолен здраво на торину.
Јопет ћу се молит посестрими
да ми даде крила од полета,
да виловства јопет дворе видим,
но када се боље обасјају
и кад в'јенац добије царица,
да је гледам веселога лица.
