Записи и записивачи
Најстарији писани помени o постојању народних песама у пиротском крају[1] потичу из 16. века. Аустријски дипломата Марко Антун Пигафета у своме путопису из 1567. године пише да је, враћајући се из Цариграда у пратњи изасланика Хабзбуршког двора Антуна Врапчића, у селу Клисури, на путу између Пирота и Беле Паланке, видео групу лепих девојака које су певале и играле, при чему су се неке држале за руке и такмичиле у певању. И Стефан Герлах, пратећи царског посланика Давида Унганда у Цариград, у свом познатом путопису бележи да је при повратку из Цариграда преко Софије видео 29. јуна 1578. године у једном месту близу Пирота како су се људи испред цркве, после службе, забављали, а девојке играле коло и заједно две по две певале.
Први записи народних песама из овога краја везани су за име Вука Караџића. У првој књизи његових Српских народних пјесама, издатој у Бечу 1841. године, у групи под називом "Пјесме онако побожне", под редним бројем 202, налази се песма Крштење Христово, за коју Вук у примедби бележи да ју је добио "од неког учитеља Проке родом из Пирота". У песми се каже како је света дева Марија отишла крститељу Јовану да јој крсти сина Исуса и како су се приликом крштења збиле чудне појаве: ведро се небо расклопило а црна земља затресла. Песма је хришћанско–религиозног карактера и вероватно потиче из црквене средине. Учитељ Прока је Вуку послао и песму Сестра брату зарукавље везе, која се налази у истој књизи, у поглављу "љубавне и друге различне женске пјесме". О њој је Вук записао: "Ову сам пјесму ја добио од оног Пироћанина од кога и ону 202, на страни 93..." По мотиву и поетско–стилским особинама, ова је песма у духу изворног народног стваралаштва и у развијенијем облику налази се и данас међу песмама овога краја.
Пре ослобођења Пирота од Турака, у књизи Песме народне Милоша Милисављевића, штампаној 1869. године у Београду, налази се неколико песама за које овај каже да су се у његовој младости певале у "пиротској нахији". После ослобођења, 1878. године, током последње две деценије 19. и прве 20. века, у новоослобођеним и Србији припојеним окрузима, пиротском, нишком, лесковачком и врањском, настало је живо интересовање за упознавањем свих облика народног живота и стварања, те и народног песништва. Јављају се бројни записивани, који прикупљене песме објављују или остављају у рукописима. Први међу њима био је Милан Б. Милићевић, који је у делу Краљевина Србија (1884), приказујући историјске, географске, културне и етнографске прилике у новоослобођеним крајевима, приложио и четрдесетак лирских песама из пиротског округа.
Рукопис песама и приповедака, записаних у Пироту, Великом Јовановцу, Стрелцу, Шпају и другим селима, послао је 1892. године Српској краљевској академији Никола Јакшевац, професор гимназије у Пироту, родом из Ђакова, који је, завршивши као Јагићев ученик словенску филологију у Бечу, дошао у Србију и као гимназијски професор службовао у разним месгима. Уз збирку од седамдесетак песама и 50 приповедака, Јакшевац је приказао и главне особине пиротског говора, протумачио мање познате речи и упоредио садржаје песама са садржајима сличних песама у збиркама В. Караџића, B. Врчевића и М.Ђ. Милићевића.
Српској краљевској академији предали су песме са пиротског подручја и Владимир Ј. Милутиновић, учитељ у Јаловик Извору, селу које је у то време било у саставу пиротског округа (50 песама, забележених 1890–1891), Маринко Станојевић, студент филозофије (160 песама сакупљених 1896. г. у Пироту и околним селима), Стеван Пејић, студент права из Пирота (52 песме, записане у Пироту) и Анта Младеновић, учитељ у селу Клисури, крај Беле Паланке.
Чешки сликар и музиколог Лудвиг Куба, путујући крајем 19. века по јужнословенским земљама ради прикупљања народних мелодија, прошао је кроз Пирот и забележио известан број песама са мелодијама, које је штампао у деветој књизи свог десетотомног дела Словени у својим песмама, објављиваног од 1884. до 1895. године.
При крају 19. и почетком 20. века из белопаланачке општине у часопису Кића, који је излазио у Нишу, и у збирци Кићине песме, објављивали су песме ·Михајло Веселиновић из Беле Паланке, Јанча Младеновић из Топонице, Александар Поповић из Шпаја, јеромонах Лукијан из Дивљанског манастира, Димитрије Поповић, свештеник из Мокре и Живан Васиљевић из Пајежа. Љубомир В. Јанковић, учитељ у Мокри, објавио је од 1895. до 1897. године у нишком часопису Слава песме под насловом Сватовске песме из пиротског округа, a y Српском књижевном гласнику, Делу и Слави више радова етнографског карактера, са песмама записаним у Мокри.
Са потписом Јела и насловом Свадбене песме из Пирота, у часопису Братство за 1899. годину штампано је тридесетак песама са кратким тумачењима у којој се прилици у току свадбених свечаносги која песма пева и са папоменом да су песме забележене 1899. године.
Записивач песама из пиротског краја био је и Милан Ђ. Станојевић,
писац дечијих прича и уредник дечијих листова, родом из Горчинца у Лужници. У Пироту је службовао од 1896. до 1911. године и био учитељ, управитељ основне школе и школски надзорник. Песме је записивао у Стрижевцу и Пироту, а објављивао у часопису Звезда, чији је уредник био Јанко Веселиновић. У Звезди за 1899. годину, у више узастопних бројева изашле су групе песама под насловом Народне несме из околине Пирота и Пироћанке, а у истом часопису за 1900. годину са насловом Српске народне песме из пиротског округа. Известан број песама објавио је и у нишкој Градини. Свој рад о народном обичају званом "краљ" послао је 1892. године Етнографском одбору Српске краљевске академије.
Познати норвешки слависта Олаф Брох из Станојевићеве рукописне
збирке приложио је y своме делу Дијалекти јужне Србије седам песама да би му послужиле као језички примери уз његова дијалектолошка испитивања, која је 1899. године по налогу Бечке академије наука вршио на простору пиротског, лесковачког и врањског округа.
И Александар Белић је у Дијалекти источне и јужне Србије, као примере народног језика, објавио једну лирску песму и неколико прича забележених у Пироту.
Записивач највећег броја песама са горњепишавског и дужничког подручја био је Владимир М. Николић, родом из златиборске Чајетине, учитељ и школски надзорник, који је од 1895. до 1914. године учитељевао у Стрелцу, Сопоту и Гњилену. У својој књизи Из Лужнице и Нишаве, коју је 1910. године издала Српска краљевска академија, он је описао разне облике народног живота и објавио велики број песама, забележених у Стрелцу, Столу, Сопоту, Гњилену, Великом Суводолу, Барје Чифлику, Нишору, Смрдану (Петровцу) и другим. Песме је по мотивима и намени разврстао на сватовске, жетелачке, лазаричке, краљске, седенћарске, женске и оне које се певају приликом слава и разних весеља".
Књига Српске народне мелодије - предратна Србија познатог српског музичког фолклористе и композитора Владимира Р. Ђорђевића, издата 1931. године у Београду, садржи мелодије са речима народних песама из Србије, међу којима је и педесетак записаних у Пироту и селима Гњилену, Расници, Tемској, Црноклишту, Великој Лукањи, Стрелцу, Стрижевцу, Сурачеву, Бабином Калу, Шпају и другим. А у књизи Понишавље, историјско-етнолошкој студији Мирка Живановића, правника из Пирота, штампаној у Пироту 1931. године, налази се известан број песама, у то време веома познатих и радо певаних у пиротској варошкој средини.
После Другог светског рата интересовање за народну поезију се поново јавља. Сестре Јанковић, Љубица и Даница, у петој књизи својих Народних коло (Београд, 1949), дале су описе и мелографске записе народних кола из разних крајева Србије, међу њима и из пиротских и белопаланичких села, забележивши при томе и речи песама које се уз поједина кола певају.
Етномузиколог, академик Коста П. Манојловић својом књигом Народне мелодије из Источне Србије, y издању Музиколошког института Српске академије наука 1953. године, дао је значајан допринос познавању послератног стања народне поезије у источној Србији, у првом реду у пиротском крају. Од 318 мелодија са речима песама, он је само тридесетак
забележио у Зајечару и околини, а све остале у Пироту и пиротским селима Крупцу, Великом Jовановцу, Станичењу, Темској, као и y Бабушници. Песме је разврстао на сватовске, песме у колу, седенћарске, жетелачке, додолске, крстоношке, лазаричке, славске, духовне и љубавне.
Записивачи песама са пиротског и лужничког подручја били су половином педесетих година и ученици Учитељске школе у Пироту, од којих су највише и најлепше песме забележили Зорица Раденковић из Стрелца, Сава Алексић из Присјана, Бојка Јовановић из Гњилена, Никола Костић из Јеловице, Недељко Минчић из Рсоваца, Милунија Величковић из Црноклишта, и из Пирота Векослав Бутиган, Светлана Младеновић, Радмила Мадић, Надежда Спасић, Њубинка Глигоријевић и Дивна Крстић.
Књига песама Ој девојче (Пирот, 1968), коју је приредио Новица Живковић, садржи шездесетак љубавних песама, које су међу песмама пиротског краја најбројније и најлепше. Збирка садржи податке о именима казивача и певача песама, као и о именима места записивања.
Песме са подручја Лужнице записао је и објавио Драгослав Манић форски, наставник из Радошевца, у својим књигама Антологија лужничких народних песама (1974) и Лужничкој народној баштини (1980). Прва садржи 122 несме, разврстане на обредне, љубавне, породичне, пастирске, посленичке и друге. Међу обредним највише има лазаричких, јер је лазарички обичај у селима Лужнице био веома омиљен и најдуже се задржао. У другој Манићевој књизи, поред прозних прилога из народног усменог стваралаштва, има и известан број кратких, углавном љубавних песама.
Тридесетак песама, забележених у Великом Јовановцу, налази се у књизи Божидара Здравковића Од Алачев-чивлика до Великог Јовановци, објављеној 1976. године у издању Народног музеја у Пироту.
Збирку песама са белопаланачког подручја под насловом Ђул девојче штампала је 1979. године нишка Градина. Песме је у Белој Паланци и белопаланачким селима, у највећем броју у Дивљани, Мокри, Доњој Коритници и Космовцу, прикупила и књигу приредила група студената из Дивљане, међу којима су Живота Јоцић, Радомир Јоцић, Векослав Бошковић,
Славољуб Тошић, Градимир Вучковић и Велибор Бирић. Књига садржи 253 песме, предговор Животе Јоцића, податке казивачима, певачима и записивачима песама и речник мање познатих речи.
У Пиротском зборнику бр. 1/68, под насловом Народна љубавна лирика из пиротског краја објављен је известан број песама из рукописне збирке Новине Живковића, а у Пиротском зборнику бр. 2/69 двадесет лазаричких песама које је у лужничким селима забележио Петар Цветковић. Уз песме је дат и опис лазаричког обичаја.
Гласник етнографског музеја у Београду y књизи 41/77 штампао је чланак Душана М. Ћирића, учитеља из Пирота, О седенћам и седенћарским песмама из Лужнице, уз који су приложене и 33 седенћарске песме.
Песме из Пирота и пиротеких села објављивали су у Слободи, недељном листу који излази у Пироту, Илија Николић и Драгољуб Златковић, а из лужничких села Векослав Пејчић и Радисав Вујичић, који је приредио и две шапирографисане збирке, углавном лазаричких песама.
Песме из пиротског краја нашле су места и у антологијама и збиркама одабраних песама из источне и јужне Србије. Илија Николић, научни саветник Српске академије наука и уметности, поред своје докторске дисертације и других радова о песмама источне Србије, приредио је и антологију Горо ле, гора зелена (Зајечар, 1966), у коју је из рукописних збирки Владимира Ј. Милутиновића и Маринка Станојевића унео известан број песама, забележених на пиротском подручју. У књигама Душана М. Ћирића и Томислава Г. Панајотовића Мијалко Раснички вам прича (Пирот, књ. 1 H II, 1976. H 1978), поред прозног материјала, налази се и 35 љубавних, седенћарских, овчарских и ђурђевданских песама, чија је улога да буду поетски тумачи разних манифестација из живота народа овога краја о којима се у књизи говори.
Збирка Чудно дрво Момчила Златановића и Станише Тошића (Градина, Ниш, 1971) и Народне песме из јужне и источне Србије Момчила Златановића (Народна књига, Београд, 1982) садрже по двадесетак песама, одабраних из књига народних песама са пиротског подручја, а исто толико песама и из истих извора има и књига Народне песме из источне и јужне Србије (Београд, 1988), коју је приредио Драгољуб Симоновић, професор Универзитета у Нишу.
Референце[уреди]
- ↑ Под пиротским крајем овде подразумева се подручје општина Пирот, Бабушница и Бела Паланка.
Извор[уреди]
- Новица Живковић, Гора бршљанова, народне песме пиротског краја, Пирот, Музеј Понишавља, 1998., стр. 5-9.