Закон о службеној употреби језика и писама

Пречишћени текст Закона о службеној употреби језика и писама Републике Србије, „Службени гласник РС“, број 45 од 27. 8. 1991, 53 од 16. 8 1993, 67 од 30. 8 1993, 48 од 20. 7 1994.

I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1

У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком (у даљем тексту: српски језик).

У Републици Србији у службеној је употреби ћириличко писмо, а латинично писмо на начин утврђен овим законом.

На подручјима Републике на којима живе припадници народности у службеној употреби су, истовремено са српским језиком и језици и писма народности, на начин утврђен овим законом.

Члан 2

Службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра се употреба језика и писама у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина (у даљем тексту: органи), установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења (у даљем тексту: организације које врше јавна овлашћења).

Службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра се и употреба језика и писама у раду јавних предузећа и јавних служби, као и у раду других организација кад врше послове утврђене овим законом.

Члан 3

Службеном употребом језика и писама сматра се нарочито употреба језика и писама у:

усменом и писменом општењу органа и организација међусобно, као и са странкама, односно грађанима;
вођењу поступка за остваривање и заштиту права, дужности и одговорности грађана;
вођењу прописаних евиденција од стране општинских органа и организација које врше јавна овлашћења на територији општине (у даљем тексту: евиденције);
издавању јавних исправа, као и других исправа које су од интереса за остваривање законом утврђених права грађана;
остваривању права, дужности и одговорности радника из рада или по основу рада.

Службеном употребом језика и писама сматра се и употреба језика и писама при: исписивању назива места и других географских назива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа.

Члан 4

Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише, поред ћириличког, и латиничким писмом.

У фирми предузећа, установе и другог правног лица, односно радње или другог облика обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом.

Члан 5

Саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним путевима, називи места и други географски називи исписују се ћириличким и латиничким писмом.

Саобраћајни знаци и путни правци на другим путевима, називи улица и тргова и други јавни натписи могу се, поред ћириличког, исписивати и латиничким писмом.

Члан 6

Свако има право да у поступку пред органом, односно организацијом која у вршењу јавних овлашћења решава о његовом праву и дужности да употребљава свој језик и да се у том поступку упознаје са чињеницама на свом језику.

Члан 7

У службеној употреби текст на језицима и писмима народности (у даљем тексту: језици народности) исписује се после текста на српском језику испод или десно од њега, истим обликом и величином слова.

Ако је више језика народности у службеној употреби, текст на тим језицима исписује се после српског језика по азбучном реду.

Географски називи и властита имена садржана у јавним натписима не могу се замењивати другим називима односно именима, а исписују се на језику народности у складу са правописом тог језика.

II СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА ЛАТИНИЧКОГ ПИСМА

Члан 8

У општинама у којима у већем броју живе припадници народа чије је примарно писмо, у складу с традицијом тог народа, латиница, у службеној је употреби и латиничко писмо.

Статутом општине, у складу са ставом 1. овог члана утврђује се службена употреба латиничког писма.

Члан 9

Органи и организације које врше јавна овлашћења у општини у којој је у службеној употреби и латиничко писмо, дужни су да грађанима, на њихов захтев, на латиничком писму достављају решења и друга писмена којима се решава о њиховим правима и обавезама, као и сведочанства и друге јавне исправе.

Обрасци јавних исправа за потребе општина у којима је у службеној употреби и латиничко писмо, штампају се ћирилицом и латиницом.

Члан 10

Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничким писмом, текст на латиничком писму исписује се после текста на ћириличком писму, испод или десно од њега.

III СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА ЈЕЗИКА И ПИСАМА НАРОДНОСТИ

Члан 11

Општине у којима живе припадници народности утврђују кад су и језици народности у службеној употреби на њиховој територији.

Језик, односно језици народности који су у службеној употреби у општини, утврђују се статутом општине.

Језици народности који су у службеној употреби у раду органа аутономне покрајине утврђују се њеним статутом.

Члан 12

Првостепени управни, кривични, парнични или други поступак у коме се решава о правима и дужностима грађана води се на српском језику.

Поступак из става 1. овог члана може се водити и на језику народности који је у службеној употреби у органу, односно у организацији која води поступак.

Ако је орган, односно организација која води поступак образована за више општина, поступак се може водити на језицима народности који су у службеној употреби у општинама обухваћеним подручјем тог органа, односно организације и то за странке у поступку – припаднике народности који имају пребивалиште у општини у којој је у службеној употреби језик народности.

Кад у поступку учествује једна странка – припадник народности, поступак се, на њен захтев, води на језику народности који је у службеној употреби у органу, односно организацији која води поступак.

Кад у поступку учествује више странака чији језици нису исти, поступак се води на једном од језика који су у службеној употреби у органу, односно организацији која води поступка о коме се стране споразумеју.

Ако се странке не споразумеју о томе на ком ће се језику водити поступак, језик поступка одређује орган, односно организација пред којом се води поступак, осим ако једна од странака захтева да се поступак води на српском језику, у ком случају ће се поступак водити на том језику.

Члан 13

Утврђивање језика на коме ће се водити поступак је претходно питање о коме, у складу са одредбама овог закона, одлучује лице које води поступак.

Службено лице које води поступак дужно је да упозна странку који су језици у службеној употреби на подручју органа, односно организације пред којом се води поступак и да затражи од странке да се изјасни на ком ће се језику водити поступак.

Док се не утврди језик поступка, службено лице води поступак на српском језику.

Начин утврђивања језика поступка и утврђен језик поступка назначује се у записнику.

Члан 14

Записник и одлуке у првостепеном поступку и у вези с тим поступком израђују се, као аутентични текстови, на српском језику и на језику народности, ако је на језику народности вођен поступак.

Странка у поступку чији језик није утврђен као језик поступка има права утврђена у чл. 16. и 17. овог закона.

Члан 15

Другостепени поступак води се на српском језику, а странке у поступку имају права утврђена у чл. 16. и 17. овог закона.

Другостепено решење, одлуку, записник, поднеске, исправе и друга писмена у другостепеном поступку и у вези с другостепеним поступком преводи првостепени орган или организација на језик, односно језике на којима је вођен првостепени поступак.

Члан 16

На подручјима на којима језици народности нису у службеној употреби, органи, односно организације који воде поступак дужни су да припадницима народности који код њих остварују своја права и обавезе обезбеде:

да у поступку код ових органа и организација употребљавају свој језик и писмо;
да на свом језику подносе молбе, жалбе, тужбе, предлоге, представке и друге поднеске;
да им се на њихов захтев достављају на њиховом језику отправци решења, пресуда и других аката којима се решава о њиховим правима и обавезама, као и сведочанства, уверења, потврде, и друга писмена.

Сматраће се да постоји захтев из тачке 3. става 1. овог члана и ако је поднесак поднет на језику народности.

Члан 17

Изјаве странака, сведока, вештака и других лица која учествују у поступку на подручјима у којима није у службеној употреби језик народности дате на језику народности, уносе се у записник на српском језику. На захтев припадника народности, који је учесник у поступку, записник или поједини његови делови превешће се на језик народности.

Изјаве лица из става 1. овог члана, дате на српском језику, преводе се на језик народности ако захтева припадник народности који је учесник у поступку.

Поступак се води уз помоћ тумача ако службено лице које води поступак не познаје у довољној мери језик народности.

Трошкове превођења сноси орган, односно организација код које се води поступак.

Одредбе члана 16. и ст. 1–4. овог члана сходно се примењују и у поступку код Уставног суда.

Члан 18

На подручјима на којима су у службеној употреби и језици народности, сведочанства о стеченом образовању, кад је настава извођена на језику народности, друге јавне исправе, као и друге исправе које су од интереса за остваривање законом утврђених права грађана, на захтев припадника те народности, издају се и на његовом језику.

На подручјима на којима су у службеној употреби и језици народности, евиденције из члана 3. тачка 3. овог закона воде се и на тим језицима.

Обрасци јавних исправа, као и обрасци евиденција за потребе подручја на којима су у службеној употреби језици народности, штампају се двојезично, на српском и на језику сваке народности чији је језик у службеној употреби.

Члан 19

На подручјима на којима су у службеној употреби и језици народности, називи места и други географски називи, називи улица и тргова, називи органа и организација, саобраћајни знаци, обавештења и упозорења за јавност и други јавни натписи исписују се и на језицима народности.

Члан 20

Фирма предузећа, установе и другог правног лица исписује се на српском језику и на језику народности који је у службеној употреби у општини у којој је седиште тог субјекта.

Фирма се може исписати и на језику народности, који је у службеној употреби у месту пословања субјекта из става 1. овог члана.

Правно лице из става 1. овог члана није дужно да исписује на српском језику, односно на језику народности, фирму или њен део који се користи као робни знак, без обзира на његово језичко порекло.

Одредбе ст. 1. до 3. овог члана, односе се и на радње, односно друге облике обављања делатности.

IV СРЕДСТВА ЗА СПРОВОЂЕЊЕ ОВОГ ЗАКОНА

Члан 21

Средства потребна за остваривање службене употребе језика и писама обезбеђују органи, односно организације у којима се остварују права и обавезе утврђени овим законом.

V НАДЗОР НАД СПРОВОЂЕЊЕМ ОДРЕДАБА ОВОГ ЗАКОНА

Члан 22

Надзор над спровођењем одредаба овог закона врше, у оквиру свог делокруга, министарства надлежна за послове у области управе, саобраћаја, урбанизма и стамбено-комуналних послова, просвете, културе и здравства.

VI КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 23

Новчаном казном од 2.000 до 80.000 нових динара* казниће се за привредни преступ организација овлашћена за постављање саобраћајних знакова и назива места која поступи супротно члану 19. овог закона.

За привредни преступ из става 1. овог члана казниће се и одговорно лице у организацији из става 1. овог члана новчаном казном од 400 до 4.000 нових динара.*

„Службени гласник РС“, број 48/94.

Члан 24

Новчаном казном од 2.000 до 80.000 нових динара* казниће се за привредни преступ предузеће, установа или друго правно лице које истакне, односно испише фирму противно одредбама члана 20. овог закона.

За привредни преступ из става 1. овог члана казниће се и одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 400 до 4.000 нових динара.*

„Службени гласник РС“, број 48/94.

Члан 25

Новчаном казном од 800 до 5.000 нових динара* казниће се за прекршај власник радње која нема својство правног лица ако испише, односно истакне фирму супротно одредби члана 20. овог закона.

„Службени гласник РС“, број 48/94.

Члан 26

Новчаном казном од 160 до 1.000 нових динара* казниће се за прекршај одговорно лице у органу, односно организацији која врши јавна овлашћења ако назив органа односно организације испише супротно одредбама члана 19. овог закона.

„Службени гласник РС“, број 48/94.

VII ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 27

Називи места, улица, тргова, органа и организација, фирме и други јавни натписи, ускладиће се са овим законом, најкасније до краја 1992. године.

Члан 28

Одредбе овог закона о вођењу евиденције, штампању образаца и издавању јавних исправа примењиваће се од 1. јануара 1992. године.

До почетка примене одредаба из става 1. овог члана примењиваће се прописи којима су ова питања уређена на дан ступања на снагу овог закона.

Члан 29

Поступци из члана 12. овог закона започети пре ступања на снагу овог закона, кад је у питању језик поступка, окончаће се по прописима који су важили на дан ступања на снагу овог закона.

Члан 30

Даном ступања на снагу овог закона престају да важе Закон о начину остваривања права припадника народности на употребу свог језика и писма код републичких органа („Службени гласник СРС“, број 14/ 71), Закон о означавању фирме и назива организација удруженог рада на језику народа и народности („Службени гласник СРС“, број 5/78), Закон о начину обезбеђивања равноправности језика и писама народа и народности у одређеним органима, организацијама и заједницама („Службени лист САПВ“, број 29/77) и Закон о остваривању равноправности језика и писама у САП Косову („Службени лист САПК“, број 48/77).

Члан 31

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“.