Завичајне радости

Завичајне радости Писац: Глигорије Трлајић

Ви велите да је умро Пеца, славни свирац?
„И већ одсад од свирила“, рекох браћи, „чистац!”
Дакле шта ће саде реһи моја лепа снаша,
Или њежна Милица, ил' румена Неша?
Неће л' рећи младожењи: „K себи руке, девере,
Ти брадати ињем, руски хладни сјевере!”
Неће л' рећи: „Вала, момче, нећеш ми се ожећи,
Нећеш никад ти постеље ни снашице стећи!
Ти за снашу немилице сасма често питаш,
А сам ми се по б'јеломе вјечно свјету скиташ,
и к твојему нешчастију сад ни свирца није,
А без свирца траљаво се в'јенац љубви вије...“

На ово ја одговарам лепотици дјеви,
Мојеј лепој несуђеној и неверној неви:
„Истину ми говориш да се много скитам,
Да ја, јадан, забадава за снашицу питам.
Нашто ми је снаша кад ја веће сједим,
Зашто тако тужим и от туге бледим?
И овој је истина, лепото девојко!
Но кад би ти знала какав ти је Гојко,
Како ти је младостан младожења стари,
Како љубов кипи и сердашце жари,
Вала би ми рекла: — ,Опрости ми, старче!
Ходи да те загрлим, вукодлаки јарче!
Само ми се добро држи за појасом снаши,
Намигни приљ-Мати или брату Јаши,
Или свирцу Паји, сину Павла Лири,
Који на нас иза плота видиш како вири.’ —
Само нека засвирају Молчани јунаци,
Пак ће нам се напунити сви молски сокаци

Девојчица и снашица, кићених момака,
Посрнуће у коло нахерке и бака;
Бациће и попа читуљицу хартију,
Високо ће за појас он задјети мантију,
И коло ће на авлиjи завести широко,
Сватови ће повикати сви углас високо:
„Држ' се саде, снашо, не шеврдај, Нево,
Помичи се на десно, потресај на лево;
Свирај, Јашо, ватрено, поносити свирче,
Држ'-дер и ти амо, приљ-Романе, стриче!
Живо, браћо, живо, подвикујте хаjа-хуј!
Михаиљ-бачи хегедуш серпска кола хегедуј!“

Милош често замиче својим црним брком,
А ножица за ногом поскакује трком;
Перјанице све лете момком око главе,
Момке оком стрељају лепотице плаве;
Гледај како свирац дувајући црвени,
У лепота цвеће на груди се зелени;
Глед[ај како] с играча зној р'јекама тече,
У момака од љубови серца громко јече!
У попе се замрсила сва от зноја брада,
Како неће, до њега је попадија млада!
У момака из очију св'јетла муња с'јева,
Громом грме свириле, а Нева потпева.
Погледај ми, Љубо, сад на старог момка
Како жустро подиграва и несташно хопка,
Пак ми саде кажи хоћеш за ме поћи,
Хоћеш мојој туги љубов'ју помоћи.
Амо саде твоје очи ти на ме окрени,
И на љубве загонетку оком одгонени!

О, љубови слатка! О, кћери небесна!
Ти си наше среће богиња чудесна.
Ти мене позиваш к моје жизни другу,
Не знајући јешче сву мог серца тугу.
Дакле, ми покажи височајше благо,
Кротко, њежно серце, серце серцу драго,
Да ти кажем како њежно љубе људи
Своју вјерну љубу, како њене груди

Јесу олтар љубови њежноме јунаку
Који уме живити срећно у буџаку,
у буџаку сиромаштва и б'јеломе свјету,
у љубови и дружества маломе совјету.

Mа кад ми јошт невјесте назначила ниси,
Иако ми живот мој на кончићу виси,
То ми дај последње в жизни благоденство,
Највеће на свету, первоје блаженство,
Да ја скоро кући дођем, у моју отчизну
(Ах, овде ми моје серце от жалости бризну!),
да ја вмјесто невјесте отечество љубим,
Да се слатко о кућици својеј срећан трудим,
Да ја род свој љубезни страсно обожавам,
и Мађаром, нашеј браһи, серпски да мађарам.

Извор

• Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 87-89

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Глигорије Трлајић, умро 1811, пре 213 година.