Завезла се лађа од Будима,
Шећерлетом крзли покривена,
А руменом ружом процавћела;
Право возе Алај-бега двору.
Алај-бега дома не бијаше 5
Вег му љуба пред двором стајаше
У алфезу и у терли диби,
У руци јој алпезан од злата.
Колико се плененита маше,
Лада паши под чадор бијаше, 10
И по паши злато попадаше.
Проговара паша Сахидија:
„Довед’те ми Ахмед Алај-бега!“
Доведоше Ахмед Алај-бега.
Пита њега паша Сахидија: 15
„Ој, Бога ти, Ахмед Алај-беже!
„Ко ти оно пред двором стајаше:
„Ал’ је сека, ал’ је вјерна љуба?“
— „Није сека, него вјерна љуба!“
— „Поклони ми твоју вјерну љубу!“ 20
— „А, Бога ми, паша Сахидија,
„Воли’ би ти поклонити главу,
„Него моју вјерену љубовцу!“
Он намигну оком на џелате
Посјекоше Ахмед Алај-бега. 25
Дође хабер Алај-беговици,
Око себе затворила врата;
У то доба паша Сахидија.
Он закуца халком на вратима:
„Отвор’ врата Алај-беговицо, 30
„Ево теби твог’ брата милога!“
— „Хајд’ отале, паша Сахидија,
„Ти нијеси мој братац рођени
„Нећу теби отворити врата!“
Проговара паша Сахидија: 35
„По чему би брата познавала?“
— „Ја би брата познавала свога
„На мишици у деснице руке,
„У њега је мадеж од динара“.
Пружи руку паша Сахидија, 40
Кад па руци мадеж од динара;
Онда она отворила врата
Шире руке у лице се љубе:
„Благо мени мог брата јединка!“
