ЗАПАЖАЊА
O ЗАПЛАЊСКИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА
(Запажања, белешке, казивачи)
I. ЗАПАЖАЊА
Народне песме су производ народног живота и рада. Оне одражавају тај живот. И ма колико да је уметност „најнепослушнији" облик друштвене свести и да, самим тим, друштвено-економски живот одражава на својеврстан начин, ипак, народна песма може бити солидан и занимљив „материјал“ за изучавања којима је циљ да се дође до сазнања, поред осталог, о етничким и друштвено-економским приликама. Опасности у оваквом подухвату, сматрамо, вребају истраживача само ако овај извор не прошири, односно ако не користи и друге методе. Отуда је проучавање народних песама, у овоме смислу, само један од допунских извора и метода, али зато значајан. Каткада ће народна песма представљати изванредну илустрацију извесних друштвено--економских или етничких појава, а понекада чак и незаменљиву. Ово посебно вреди за песме везане за рад и производњу или пак за кућу (кућну задругу), за патријархалну породицу, мада су елементи о економском и друштвеном животу присутни и у осталим песмама.
За разумевање духовног стваралаштва, уметничке преокупације и израза или естетског опредељења, потребно је познавати друштвено-економске прилике у којима то стваралаштво настаје. Огуда истраживач, окренут трагању за научним истинама у уметничким творевинама, може наћи многе одговоре или бар подстицаје за научна сазнања о економским и друштвеним појавама. Народни песник опева свој живот и свој рад. Није ли Енгелс писао да је од Балзака научио више о буржоаском друштву, но од свих политичко--економских писаца тога времена. Читати овакву поезију са гледишта економије или социологије, — колико је то оправдан и захвалан посао? Уосталом, писац овог текста је истраживао у овим подручјима пре свега економски живот и организацију, али је у томе истраживању и раду „на терену“ открио задивљујуће богатство народног песничког стваралаштва. Међусобно прожимање народне песме и друштвено-економског живота, како се писцу указало, подстакло је писање овог текста.
Живећи стално на ветрометини недаћа и борби за опстанак, народ је у певању, које је спонтано настајало, сликао те недаће и ту борбу и тако изражавао своја сазнања и своју свест и своју филозофију. Народно певање прожима цео живот. Каткада је та слика врло занимљива и упечатљива и има снагу чињенице о минулом или садашњем животу. Песме које су дате у овој књизи су у већини израз друштвено-економског живота који је превазиђен.
У народном животу уопште је много штошта измењено. Отуда имамо посла са архаичким изразима друштвене свести, са оним који су углавном превазиђени или се налазе у процесу радикалног превазилажења. И многи облици певања су превазиђени, те су песме, у ствари, документи и о самим напуштеним обичајима. У овом подручју лазарице, на пример, више не иду од куће до куће да би певале лазаричке песме. Те песме се зато налазе у процесу нестајања. Оне се данас могу још чути од казивача и то од старијих особа. И славарске песме се данас мање певају. Све се ређе певају и седењачке песме. Будући пак да више нема жетве српом, то ни жетелачке песме више не живе онако како су живеле у време свога настанка. Треба додати да село више није изоловано, изгубљено у простору, како је то било. Савремени резултати научно--техничке револуције су тако снажно продрли, да су готово преко ноћи изменили један систем живота и рада. Домаћа радиност је напуштена јер се прешло на индустријски израђену одећу, али и уколико се ради на пословима домаће радиности (предење, ткање и сл.), то се чини уз радио-емисије или уз ТВ програм. Интензивни контакти села са осталим друштвом такође доприносе да се на народну песму најчешће гледа као на фолклор који је створен, уобличен, као на део културне, историјске и друштвено-економске прошлости, а не као на нешто што је и сада саставни део самог живота. Разне приредбе фолклорног карактера (сусрети села, први глас, прва хармоника и сл.) уносе елементе обраде, стилизације тог изворног блага. Исувише је порасла свест о вредности народног песничког стваралаштва и исувише се раширила да би још увек било оних који би „неометено“ могли да певају као некада.
Стари људи на селу који живе у тзв. старачким домаћинствима данас су најбољи живи сведоци оног живота и оне друштвено-економске организације коју сликају ове песме. Ти људи су и најбољи казивачи тих песама. Са њима одлази и то благо које данас има такву вредност зато што је јуче било сам живот. То су готово све неписмени људи од преко 60 година. Записивати њихова песничка казивања је отуда морална обавеза млађе, описмењене и школоване генерације. Мислимо да је ово било потребно истаћи, да би се добио утисак о карактеру подухвата записивања и објављивања ових песама.
Међутим, феномен да су нам неки казивачи знали казати одједном преко 100 песама открива својеврсну страну овог процеса. Пошто је реч о неписменим старцима и старицама, записивач се налази пред сазнањем да са њиховом смрћу одлази по читава мала збирка тих народних бисера. Свакако се ради о веома даровитим појединцима који су за свој дуги живот у својој меморији „бележили“ народне песме попут магнетофона. Мора да су те песме имале тако снажан утицај на живот тих особа кад су се у њиховом сећању у таквом броју очувале. И у казивању песама избија из људи она снага стихова коју јој је народни песник хтео да да. Тако се у тим контактима може сазнати читава филозофија тог живота, морално и естетско опредељење, али и више од тога: читав један живот у љубави и болу, успонима и падовима преточен је у стихове. Зато је то певање део друштвене свести и својеврсна слика друштвено-економског живота.
Није никаква новост за наше време да пастири у заплањском крају носе са собом транзисторе. Није откриће да људи на селу навијају за овај или онај фудбалски тим. На једнаки начин, такође, и људе на селу узбуђују светске кризе, као и оне у граду. Више нема неинформисаних, ни забачених, ни изгубљених у простору. Национална и светска култура преко медија масовних комуникација допиру до сваког члана заједнице и оплемењују га.
Убеђени да те песме због тога брзо ишчезавају са позорнице живота, ми смо их дали овде онако како смо их чули од казивача. Значај записивања ових песама видимо и у томе што се наше село и друштвени односи у њему коренито трансформишу. Можда и зато овај материјал постаје тако „видљив“ за истраживача. Упознати старо село потребно је ради новог социјалистичког села које зна за радио и ТВ, за асфалтни пут и аутомобил, за водовод и бојлер. Оваква истраживања, сматрамо, вредна су зато што омогућују континуитет у сазнању и проучавању савременог села. Истраживање тог народног блага је у функцији бољег познавања и разумевања савремених социјалистичких друштвених процеса на селу. То наше село је, иначе, под налетом нових промена, готово шокирано. Академик др Радомир Лукић каже да је наше село захваћено цивилизационом револуцијом. Сељаци беже са села и има их не само по градовима Југославије, већ и по континентима. Остају старци и старице и они једини још могу казивати народне песме које смо записивали.
Народне песме говоре и о променама у друштвено-економском животу. Али тих промена су свесни и казивачи (певачи) ових народних песама. Записивање тог народног певања је, сматрамо део друштвене акције изградње модерног села. Ни записивач, ни казивач нису у томе неутрални. Напротив, они су веома ангажовани и сведоци су времена када је промена наглашенија но у било ком времену пре. При овоме треба, такође, имати у виду чињеницу да су песме само део једног живота, али зато опевају тај живот. Зато смо и сматрали за потребно да тим песмама дамо и један оквир без кога се оне не могу схватити до краја. Тај оквир су традиционалне друштвено--економске и етнографске карактеристике подручја у коме су бележене.
Народно певање представља израз друштвено-економског живота који је превазиђен, чије су институције застареле. Али то нису јучерашње институције. Оне најчешће сежу у далеку прошлост. Присутни су и елементи паганске свести. Певање је отуда настало као резултат вишевековног народног стварања, искуства и традиције. Оно је израз трајања народног духа, сазнања, схватања и поимања друштвених вредности. Потребна су, свакако, врло разноврсна и комплексна истраживања да би се продрло у дубину и слојевитост народне традиције и народног живота. Све нам је то народна песма, на одређени начин, сачувала. Песму није певао један човек већ незнани број њих. Песма је зато грађена, дограђивана, „настављана“ и „пренастављана". Песма је ишла од талентованог до мање талентованог, од оног ко је пева до оног што је само казује и обрнуто.[1] У том широком замаху стварања песме неки њени елементи су фосилизирани, па паганско, на пример, стоји поред савременог. Али песма је стално била жива, она је непрекидно стварана, никад није била довршена, стално је грађена и мењана, поправљана или пак заборављана. Зато је слика коју она даје о друштвено-економском животу сложена, вишеструко коригована и динамична.
Шта, дакле, један истраживач друштвено-економских промена може наћи у народном певању? Ако се из тога певања може сазнавати друштвена свест или економски живот и организација ипак непоуздано, уопштено или само у неким цртама, зашто се до таквих сазнања не покуша да дође већ утврђеним, поузданијим методима? У томе певању, сматрамо, има нечег што је незаменљиво, што никакав други метод не може надоместити, нечег што управо осмишљује и остале резултате истраживања. Није то само народни дух, народна филозофија или етика или организација друштвено-економског живота и рада. Реч је о свему томе у новој целини, у новом виђењу, о аутентичном изразу, о казивању о себи, о традицији од праискона до данас, о сведочанствима која имају значај духовних фосила, аргументацији које се на другим местима не може наћи. Идентитет, који је ту веома присутан, избија из сваког стиха и сваке речи, посебно оне заборављене, али која тако тачно одражава и осмишљује заборављене појаве или односе. Иако су спољни утицаји не само могући, већ, овде-онде, чак и евидентни, ипак су они преживели потпуну трансформацију и постали аутентични. Идентитет, о коме говоримо, је значајан зато што тај живот о коме песме говоре ишчезава. Данас се тај живот и та друштвена организација из корена трансформишу. Нове генерације расту у другим условима. Оне не припадају сасвим том животу, те је за њих реч о старини, о нечем превазиђеном. И није само реч о старини, већ и оном од чега се данас свесно „бежи“ јер то ново је исувише примамљиво. А тек кад се у гоме освајању нових животних вредности достигне погребан степен, та народна песма постаје посебно драгоцена јер више није сам живот, већ део општег духовног богатства.
Друштвено-економски живот о коме певају ове песме је тешко одредити временски. Па ипак је битно да те песме певају о љубави, о пољопривредном раду, газдинству, кући, о превазиђеном аграрном и друштвено-економском систему. Међутим, поред тог конкретног има и општег о раду и осталим друштвено-економским манифестацијама. То опште има вредност као заједничка, јединствена слика сељачког начина рада и живога који је иначе вековима доминирао и био једино могућ.
Народни певач није говорио о своме раду и својим институцијама само похвално, нити пак само негативно. Има и једног и другог. Баш то говори да народни певач није идеализовао услове у којима је живео; он их је управо реално приказао и увек указивао на њихову и добру и лошу страну. Нема у тим песмама ничег сувишног, за одбацивање. Слика је реална. Она је изразила живот у одређеним условима.
Страни турски војно-феудални систем стварао је чврсте друштвене и економске оквире у којима је народ живео. Иако је прошло сто година од истеривања Турака, ипак се они у песмама често помињу. Као да је нешто у томе залеђено. То присуство Турака је евидентно не само у песми, него и у свести. Девојка бежи „из турске руке — из денске муке“ и сл.
Тако је с колена на колено преношен један звук, један морал, једна филозофија, једно поимање рада и љубави. Поједини стихови су изразити амалгами старог и новог, узети из ове или оне епохе, а то је зато што је народна песма у своме непрекидном току одражавала и била сам живот. У њој се паганско поимање света и хришћанска идеологија дубоко прожимају. Она садржи и отпор против Турака, али и љубав и бол. Постоји Пера Доњоземче, зимња млава, светиилијски месец, биљке мађике, трава обрника, виле и але, змајеви, ђаво, бог; пева се о Косову и девет Југовића, о Хајдук-Вељку, агама, хајдуцима, чорбаџијама, печалби у Србији и др.; опева се патријархална породица, кућа, домаћин, домаћа радиност... Песма је открила један немиран дух: све што је певачу било на дохвату руке, све је узео и у песму ставио.
Иако је реч о планинском крају, затвореном и изолованом, ипак употребљени географски појмови показују да је певач познавао не само своје село и свој заплањски крај, већ много шире пространство. Ту је Дунав, Дрина, Шар-планина, Овче Поље, Београд, Видин, Солун, Црна Гора, Русија, Грчка и др. И није реч само о широком простору, већ и о видицима за историјска збивања и за познате историјске личности. Тако нам се показује да и ове народне песме представљају широко поимање света, и сударања у томе свету. Зато те песме представљају захвалан материјал за дубља истраживања оне друштвене свести коју нисмо истражили, чије све корене нисмо сазнали, чију мудрост нисмо знали, чија вредност није била присутна, чија хтења нисмо откривали, анализирали, објашњавали. Не бацају ли ове песме на балканску ветрометину једно снажно светло, не објашњавају ли оне дубље ово раскршће свегских путева и Куновицу за коју Иван Гундулић рече да је „грло од свијета“. А Куновица се налази тако рећи у срцу подручја из кога доносимо ове песме. Човек воли оно што познаје, стара је изрека. Али не пружају ли ове песме неке драгоцене елементе за упознавање ових крајева... Па ипак бележење и објављивање ових песама није мотивисано неким романтичарским заносом, нити потребом да се промошћује нешто што је изгубљено, као ни потребом да се мењају наша општа знања. Напротив, истраживање савре мених промена на селу открило нам је поетско богатство. Читање ових песама данас је потребно и ради упознавања превазиђене друштвене свести, а самим тим и откривања идентитета и континуитета оним појавама и односима који се налазе у брзој социјалистичкој трансформацији.
Референце[уреди]
- ↑ Кад смо већ записане песме читали казивачу, он обично за оног другог казивача вели да је песме „настављао“, тј. од већ постојећих, опште познатих стихова, песама, или делова песама, правио нове песме.
Извор[уреди]
- Симоновић, Драгољуб, Заплање - природа, историја, етнографија, друштвено-економски развој, породица, народне песме, Ниш, Градина; Београд, Народна књига; Етнографски институт САНУ, 1982., стр. 795-799.