ZAPAŽANjA

O ZAPLANjSKIM NARODNIM PESMAMA

(Zapažanja, beleške, kazivači)

I. ZAPAŽANjA

          Narodne pesme su proizvod narodnog života i rada. One odražavaju taj život. I ma koliko da je umetnost „najneposlušniji" oblik društvene svesti i da, samim tim, društveno-ekonomski život odražava na svojevrstan način, ipak, narodna pesma može biti solidan i zanimljiv „materijal“ za izučavanja kojima je cilj da se dođe do saznanja, pored ostalog, o etničkim i društveno-ekonomskim prilikama. Opasnosti u ovakvom poduhvatu, smatramo, vrebaju istraživača samo ako ovaj izvor ne proširi, odnosno ako ne koristi i druge metode. Otuda je proučavanje narodnih pesama, u ovome smislu, samo jedan od dopunskih izvora i metoda, ali zato značajan. Katkada će narodna pesma predstavljati izvanrednu ilustraciju izvesnih društveno--ekonomskih ili etničkih pojava, a ponekada čak i nezamenljivu. Ovo posebno vredi za pesme vezane za rad i proizvodnju ili pak za kuću (kućnu zadrugu), za patrijarhalnu porodicu, mada su elementi o ekonomskom i društvenom životu prisutni i u ostalim pesmama.
          Za razumevanje duhovnog stvaralaštva, umetničke preokupacije i izraza ili estetskog opredeljenja, potrebno je poznavati društveno-ekonomske prilike u kojima to stvaralaštvo nastaje. Oguda istraživač, okrenut traganju za naučnim istinama u umetničkim tvorevinama, može naći mnoge odgovore ili bar podsticaje za naučna saznanja o ekonomskim i društvenim pojavama. Narodni pesnik opeva svoj život i svoj rad. Nije li Engels pisao da je od Balzaka naučio više o buržoaskom društvu, no od svih političko--ekonomskih pisaca toga vremena. Čitati ovakvu poeziju sa gledišta ekonomije ili sociologije, — koliko je to opravdan i zahvalan posao? Uostalom, pisac ovog teksta je istraživao u ovim područjima pre svega ekonomski život i organizaciju, ali je u tome istraživanju i radu „na terenu“ otkrio zadivljujuće bogatstvo narodnog pesničkog stvaralaštva. Međusobno prožimanje narodne pesme i društveno-ekonomskog života, kako se piscu ukazalo, podstaklo je pisanje ovog teksta.
          Živeći stalno na vetrometini nedaća i borbi za opstanak, narod je u pevanju, koje je spontano nastajalo, slikao te nedaće i tu borbu i tako izražavao svoja saznanja i svoju svest i svoju filozofiju. Narodno pevanje prožima ceo život. Katkada je ta slika vrlo zanimljiva i upečatljiva i ima snagu činjenice o minulom ili sadašnjem životu. Pesme koje su date u ovoj knjizi su u većini izraz društveno-ekonomskog života koji je prevaziđen.
U narodnom životu uopšte je mnogo štošta izmenjeno. Otuda imamo posla sa arhaičkim izrazima društvene svesti, sa onim koji su uglavnom prevaziđeni ili se nalaze u procesu radikalnog prevazilaženja. I mnogi oblici pevanja su prevaziđeni, te su pesme, u stvari, dokumenti i o samim napuštenim običajima. U ovom području lazarice, na primer, više ne idu od kuće do kuće da bi pevale lazaričke pesme. Te pesme se zato nalaze u procesu nestajanja. One se danas mogu još čuti od kazivača i to od starijih osoba. I slavarske pesme se danas manje pevaju. Sve se ređe pevaju i sedenjačke pesme. Budući pak da više nema žetve srpom, to ni žetelačke pesme više ne žive onako kako su živele u vreme svoga nastanka. Treba dodati da selo više nije izolovano, izgubljeno u prostoru, kako je to bilo. Savremeni rezultati naučno--tehničke revolucije su tako snažno prodrli, da su gotovo preko noći izmenili jedan sistem života i rada. Domaća radinost je napuštena jer se prešlo na industrijski izrađenu odeću, ali i ukoliko se radi na poslovima domaće radinosti (predenje, tkanje i sl.), to se čini uz radio-emisije ili uz TV program. Intenzivni kontakti sela sa ostalim društvom takođe doprinose da se na narodnu pesmu najčešće gleda kao na folklor koji je stvoren, uobličen, kao na deo kulturne, istorijske i društveno-ekonomske prošlosti, a ne kao na nešto što je i sada sastavni deo samog života. Razne priredbe folklornog karaktera (susreti sela, prvi glas, prva harmonika i sl.) unose elemente obrade, stilizacije tog izvornog blaga. Isuviše je porasla svest o vrednosti narodnog pesničkog stvaralaštva i isuviše se raširila da bi još uvek bilo onih koji bi „neometeno“ mogli da pevaju kao nekada.
          Stari ljudi na selu koji žive u tzv. staračkim domaćinstvima danas su najbolji živi svedoci onog života i one društveno-ekonomske organizacije koju slikaju ove pesme. Ti ljudi su i najbolji kazivači tih pesama. Sa njima odlazi i to blago koje danas ima takvu vrednost zato što je juče bilo sam život. To su gotovo sve nepismeni ljudi od preko 60 godina. Zapisivati njihova pesnička kazivanja je otuda moralna obaveza mlađe, opismenjene i školovane generacije. Mislimo da je ovo bilo potrebno istaći, da bi se dobio utisak o karakteru poduhvata zapisivanja i objavljivanja ovih pesama.
          Međutim, fenomen da su nam neki kazivači znali kazati odjednom preko 100 pesama otkriva svojevrsnu stranu ovog procesa. Pošto je reč o nepismenim starcima i staricama, zapisivač se nalazi pred saznanjem da sa njihovom smrću odlazi po čitava mala zbirka tih narodnih bisera. Svakako se radi o veoma darovitim pojedincima koji su za svoj dugi život u svojoj memoriji „beležili“ narodne pesme poput magnetofona. Mora da su te pesme imale tako snažan uticaj na život tih osoba kad su se u njihovom sećanju u takvom broju očuvale. I u kazivanju pesama izbija iz ljudi ona snaga stihova koju joj je narodni pesnik hteo da da. Tako se u tim kontaktima može saznati čitava filozofija tog života, moralno i estetsko opredeljenje, ali i više od toga: čitav jedan život u ljubavi i bolu, usponima i padovima pretočen je u stihove. Zato je to pevanje deo društvene svesti i svojevrsna slika društveno-ekonomskog života.
          Nije nikakva novost za naše vreme da pastiri u zaplanjskom kraju nose sa sobom tranzistore. Nije otkriće da ljudi na selu navijaju za ovaj ili onaj fudbalski tim. Na jednaki način, takođe, i ljude na selu uzbuđuju svetske krize, kao i one u gradu. Više nema neinformisanih, ni zabačenih, ni izgubljenih u prostoru. Nacionalna i svetska kultura preko medija masovnih komunikacija dopiru do svakog člana zajednice i oplemenjuju ga.
          Ubeđeni da te pesme zbog toga brzo iščezavaju sa pozornice života, mi smo ih dali ovde onako kako smo ih čuli od kazivača. Značaj zapisivanja ovih pesama vidimo i u tome što se naše selo i društveni odnosi u njemu korenito transformišu. Možda i zato ovaj materijal postaje tako „vidljiv“ za istraživača. Upoznati staro selo potrebno je radi novog socijalističkog sela koje zna za radio i TV, za asfaltni put i automobil, za vodovod i bojler. Ovakva istraživanja, smatramo, vredna su zato što omogućuju kontinuitet u saznanju i proučavanju savremenog sela. Istraživanje tog narodnog blaga je u funkciji boljeg poznavanja i razumevanja savremenih socijalističkih društvenih procesa na selu. To naše selo je, inače, pod naletom novih promena, gotovo šokirano. Akademik dr Radomir Lukić kaže da je naše selo zahvaćeno civilizacionom revolucijom. Seljaci beže sa sela i ima ih ne samo po gradovima Jugoslavije, već i po kontinentima. Ostaju starci i starice i oni jedini još mogu kazivati narodne pesme koje smo zapisivali.
          Narodne pesme govore i o promenama u društveno-ekonomskom životu. Ali tih promena su svesni i kazivači (pevači) ovih narodnih pesama. Zapisivanje tog narodnog pevanja je, smatramo deo društvene akcije izgradnje modernog sela. Ni zapisivač, ni kazivač nisu u tome neutralni. Naprotiv, oni su veoma angažovani i svedoci su vremena kada je promena naglašenija no u bilo kom vremenu pre. Pri ovome treba, takođe, imati u vidu činjenicu da su pesme samo deo jednog života, ali zato opevaju taj život. Zato smo i smatrali za potrebno da tim pesmama damo i jedan okvir bez koga se one ne mogu shvatiti do kraja. Taj okvir su tradicionalne društveno--ekonomske i etnografske karakteristike područja u kome su beležene.
          Narodno pevanje predstavlja izraz društveno-ekonomskog života koji je prevaziđen, čije su institucije zastarele. Ali to nisu jučerašnje institucije. One najčešće sežu u daleku prošlost. Prisutni su i elementi paganske svesti. Pevanje je otuda nastalo kao rezultat viševekovnog narodnog stvaranja, iskustva i tradicije. Ono je izraz trajanja narodnog duha, saznanja, shvatanja i poimanja društvenih vrednosti. Potrebna su, svakako, vrlo raznovrsna i kompleksna istraživanja da bi se prodrlo u dubinu i slojevitost narodne tradicije i narodnog života. Sve nam je to narodna pesma, na određeni način, sačuvala. Pesmu nije pevao jedan čovek već neznani broj njih. Pesma je zato građena, dograđivana, „nastavljana“ i „prenastavljana". Pesma je išla od talentovanog do manje talentovanog, od onog ko je peva do onog što je samo kazuje i obrnuto.^[1] U tom širokom zamahu stvaranja pesme neki njeni elementi su fosilizirani, pa pagansko, na primer, stoji pored savremenog. Ali pesma je stalno bila živa, ona je neprekidno stvarana, nikad nije bila dovršena, stalno je građena i menjana, popravljana ili pak zaboravljana. Zato je slika koju ona daje o društveno-ekonomskom životu složena, višestruko korigovana i dinamična.
          Šta, dakle, jedan istraživač društveno-ekonomskih promena može naći u narodnom pevanju? Ako se iz toga pevanja može saznavati društvena svest ili ekonomski život i organizacija ipak nepouzdano, uopšteno ili samo u nekim crtama, zašto se do takvih saznanja ne pokuša da dođe već utvrđenim, pouzdanijim metodima? U tome pevanju, smatramo, ima nečeg što je nezamenljivo, što nikakav drugi metod ne može nadomestiti, nečeg što upravo osmišljuje i ostale rezultate istraživanja. Nije to samo narodni duh, narodna filozofija ili etika ili organizacija društveno-ekonomskog života i rada. Reč je o svemu tome u novoj celini, u novom viđenju, o autentičnom izrazu, o kazivanju o sebi, o tradiciji od praiskona do danas, o svedočanstvima koja imaju značaj duhovnih fosila, argumentaciji koje se na drugim mestima ne može naći. Identitet, koji je tu veoma prisutan, izbija iz svakog stiha i svake reči, posebno one zaboravljene, ali koja tako tačno odražava i osmišljuje zaboravljene pojave ili odnose. Iako su spoljni uticaji ne samo mogući, već, ovde-onde, čak i evidentni, ipak su oni preživeli potpunu transformaciju i postali autentični. Identitet, o kome govorimo, je značajan zato što taj život o kome pesme govore iščezava. Danas se taj život i ta društvena organizacija iz korena transformišu. Nove generacije rastu u drugim uslovima. One ne pripadaju sasvim tom životu, te je za njih reč o starini, o nečem prevaziđenom. I nije samo reč o starini, već i onom od čega se danas svesno „beži“ jer to novo je isuviše primamljivo. A tek kad se u gome osvajanju novih životnih vrednosti dostigne pogreban stepen, ta narodna pesma postaje posebno dragocena jer više nije sam život, već deo opšteg duhovnog bogatstva.
          Društveno-ekonomski život o kome pevaju ove pesme je teško odrediti vremenski. Pa ipak je bitno da te pesme pevaju o ljubavi, o poljoprivrednom radu, gazdinstvu, kući, o prevaziđenom agrarnom i društveno-ekonomskom sistemu. Međutim, pored tog konkretnog ima i opšteg o radu i ostalim društveno-ekonomskim manifestacijama. To opšte ima vrednost kao zajednička, jedinstvena slika seljačkog načina rada i živoga koji je inače vekovima dominirao i bio jedino moguć.
          Narodni pevač nije govorio o svome radu i svojim institucijama samo pohvalno, niti pak samo negativno. Ima i jednog i drugog. Baš to govori da narodni pevač nije idealizovao uslove u kojima je živeo; on ih je upravo realno prikazao i uvek ukazivao na njihovu i dobru i lošu stranu. Nema u tim pesmama ničeg suvišnog, za odbacivanje. Slika je realna. Ona je izrazila život u određenim uslovima.
          Strani turski vojno-feudalni sistem stvarao je čvrste društvene i ekonomske okvire u kojima je narod živeo. Iako je prošlo sto godina od isterivanja Turaka, ipak se oni u pesmama često pominju. Kao da je nešto u tome zaleđeno. To prisustvo Turaka je evidentno ne samo u pesmi, nego i u svesti. Devojka beži „iz turske ruke — iz denske muke“ i sl.
          Tako je s kolena na koleno prenošen jedan zvuk, jedan moral, jedna filozofija, jedno poimanje rada i ljubavi. Pojedini stihovi su izraziti amalgami starog i novog, uzeti iz ove ili one epohe, a to je zato što je narodna pesma u svome neprekidnom toku odražavala i bila sam život. U njoj se pagansko poimanje sveta i hrišćanska ideologija duboko prožimaju. Ona sadrži i otpor protiv Turaka, ali i ljubav i bol. Postoji Pera Donjozemče, zimnja mlava, svetiilijski mesec, biljke mađike, trava obrnika, vile i ale, zmajevi, đavo, bog; peva se o Kosovu i devet Jugovića, o Hajduk-Veljku, agama, hajducima, čorbadžijama, pečalbi u Srbiji i dr.; opeva se patrijarhalna porodica, kuća, domaćin, domaća radinost... Pesma je otkrila jedan nemiran duh: sve što je pevaču bilo na dohvatu ruke, sve je uzeo i u pesmu stavio.
          Iako je reč o planinskom kraju, zatvorenom i izolovanom, ipak upotrebljeni geografski pojmovi pokazuju da je pevač poznavao ne samo svoje selo i svoj zaplanjski kraj, već mnogo šire prostranstvo. Tu je Dunav, Drina, Šar-planina, Ovče Polje, Beograd, Vidin, Solun, Crna Gora, Rusija, Grčka i dr. I nije reč samo o širokom prostoru, već i o vidicima za istorijska zbivanja i za poznate istorijske ličnosti. Tako nam se pokazuje da i ove narodne pesme predstavljaju široko poimanje sveta, i sudaranja u tome svetu. Zato te pesme predstavljaju zahvalan materijal za dublja istraživanja one društvene svesti koju nismo istražili, čije sve korene nismo saznali, čiju mudrost nismo znali, čija vrednost nije bila prisutna, čija htenja nismo otkrivali, analizirali, objašnjavali. Ne bacaju li ove pesme na balkansku vetrometinu jedno snažno svetlo, ne objašnjavaju li one dublje ovo raskršće svegskih puteva i Kunovicu za koju Ivan Gundulić reče da je „grlo od svijeta“. A Kunovica se nalazi tako reći u srcu područja iz koga donosimo ove pesme. Čovek voli ono što poznaje, stara je izreka. Ali ne pružaju li ove pesme neke dragocene elemente za upoznavanje ovih krajeva... Pa ipak beleženje i objavljivanje ovih pesama nije motivisano nekim romantičarskim zanosom, niti potrebom da se promošćuje nešto što je izgubljeno, kao ni potrebom da se menjaju naša opšta znanja. Naprotiv, istraživanje savre menih promena na selu otkrilo nam je poetsko bogatstvo. Čitanje ovih pesama danas je potrebno i radi upoznavanja prevaziđene društvene svesti, a samim tim i otkrivanja identiteta i kontinuiteta onim pojavama i odnosima koji se nalaze u brzoj socijalističkoj transformaciji.

Reference

1. Kad smo već zapisane pesme čitali kazivaču, on obično za onog drugog kazivača veli da je pesme „nastavljao“, tj. od već postojećih, opšte poznatih stihova, pesama, ili delova pesama, pravio nove pesme.
   

Izvor

• Simonović, Dragoljub, Zaplanje - priroda, istorija, etnografija, društveno-ekonomski razvoj, porodica, narodne pesme, Niš, Gradina; Beograd, Narodna knjiga; Etnografski institut SANU, 1982., str. 795-799.