Жртва (Милета Јакшић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Жртва
Писац: Милета Јакшић





        
ЖРТВА

Шта то грми кроз долине
     У Јудејској земљи тој? —
То с тираном ајдук љути
     Јефтај бије крвав бој!

Дрхте горе а крши се
     Штит о штит и мач о мач,
Копља звижде, јунак пада:
     Ране, вриска, јаук, плач.

Пршти шлем, ал' бесног роба
     Не обара бојак љут,
Патња му је кивни вођа
     А вера му кажипут —
 
Гле, из љута окршаја
     Што излети Јефтај сам?
Што остави дружбу храбру
     Бојно поље, крв и плам?
 
У срцу га очај кида,
     Са чела му кипти зној,
Мутан поглед небу диже
     Наслоњен на палош свој:

„Боже мојих праотаца,
     Не остави роба сад,
Сносио је дуго јарам
     И поруге тешке јад.

Ломио га с греха силна
     Крвникове ћуди гром —
Дај победу Израиљу,
     Он се враћа Богу свом.
 
Он те слави — а на дому,
     Кад настане свети мир,
Уништиће све олтаре,
     Лажне жртве и кумир."
 
Јефтај рече, па ко јастреб,
     Кога мами крвав плен,
Завитлао палош грозни
     Па се врати у пламен.
 
Поклич, врисак, крв и пустош
     У Јудејској земљи тој —
Другу ноћ се робље свети
     И наставља крвав бој.

А кад плану трећа зора
     И позлати исток сив,
Паде крвник на бојишту,
     Победи га Јефтај див.

Још кроз вихор од радости
     Ајдук рикну као гром:
„Победу нам Господ дао,
     Слободан је мили дом!

За ту милост, осветници,
     Ја вам дајем завет свет:
Жртвоваћу Богу прво,
     "Што ми дође на сусрет!"
 
Реч излети — труба врисну —
     Олуј вике, дивљи пој
Навестише, да Израиљ
     Слави крвав тријумф свој.

Пред борцима Јефтај ступа,
     Ајдук стари, лаве млад,
Бони осмех лик му ведри,
     К'о луч сунца мрачни град.

Он се трза, али за што,
     Кадје свршен славни бој?
Кад слободи песма јечи
     И Јефтају славопој?

Је л' умор од борбе славне
     Ил' га бол од рана тре?
Ил' кајање за реч свету,
     Што је даде мало пре?
 
Тек кроз огањ нестрпљења
     Бије мрачних мисли вир,
Нада плане ал' издахне,
     За њом опет страх, немир.

Час устукне, оком стреља
     На големи градски зид,
Ал' му чело зној облије
     И помути очњи вид.
 
Стрепи, гори, чека, шта ће
     Изићи му на сусрет,
Разведри се, руком гони
     Мрачну мисо к'о авет.

А кад стиже двору ближе,
     Мрак притисну лаву свест:
Кроз славолук дете ступи
     К'о крвава адска вест.

Сред гусала и бубњева
     Јефтај позна своју кћер,
Па раздера плашт крвави,
     Рикну као дивља звер:
 
„Јаох, ти си, што ме цвелиш,
     Крви моја, наде мој!
Зар над тобом да извршим
     Са Господом завет свој?!

Кидајте ми венце с главе,
     Уклон'те ми круну, сјај!
Шта ће пурпур оном, кога
     Чека туга и очај?!

Крв за грехе наше тешке
     Мора дати овај цвет —
О, а реч је моја тврда,
     А завет је с Богом свет!

Занемео народ силни
     А за тим се оте глас:
Лелек, трепет, сузе, крици,
     Клетва судби и ужас.

Ал' не стрепи јагње нежно,
     Нити врисну цветак млад,
Не боји се смрти онај,
     Ком је вера чврсти град.
 
„Јеховина воља то је,
     Покори се, оче, њој,
Тек ме пусти да оплачем
     Најпре младост, живот свој."
 
Пламти огањ, жртва ту је,
     К'о облак се вије дим,
Народ врви, плач се чује
     И уздаси горки с њим.

Али дете мирно чека
     Да жртвени дође час
И к'о у сну слуша с неба
     Страшног Бога тајни глас.

Па не види народ, тиску,
     Само види очев лик,
Где укочен поглед баца
     На пламени жртвеник.



Извор[уреди]

  • Ленскіŭ, „Жртва“, Стражилово, год. VI, бр. 36, 5. септембар 1893. године, стр. 561-562.

Напомена[уреди]

Читано на свечаној скупштини богословског књижевног друштва „Слога"


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.