ŽRTVA
Šta to grmi kroz doline
U Judejskoj zemlji toj? —
To s tiranom ajduk ljuti
Jeftaj bije krvav boj!
Drhte gore a krši se
Štit o štit i mač o mač,
Koplja zvižde, junak pada:
Rane, vriska, jauk, plač.
Pršti šlem, al' besnog roba
Ne obara bojak ljut,
Patnja mu je kivni vođa
A vera mu kažiput —
Gle, iz ljuta okršaja
Što izleti Jeftaj sam?
Što ostavi družbu hrabru
Bojno polje, krv i plam?
U srcu ga očaj kida,
Sa čela mu kipti znoj,
Mutan pogled nebu diže
Naslonjen na paloš svoj:
„Bože mojih praotaca,
Ne ostavi roba sad,
Snosio je dugo jaram
I poruge teške jad.
Lomio ga s greha silna
Krvnikove ćudi grom —
Daj pobedu Izrailju,
On se vraća Bogu svom.
On te slavi — a na domu,
Kad nastane sveti mir,
Uništiće sve oltare,
Lažne žrtve i kumir."
Jeftaj reče, pa ko jastreb,
Koga mami krvav plen,
Zavitlao paloš grozni
Pa se vrati u plamen.
Poklič, vrisak, krv i pustoš
U Judejskoj zemlji toj —
Drugu noć se roblje sveti
I nastavlja krvav boj.
A kad planu treća zora
I pozlati istok siv,
Pade krvnik na bojištu,
Pobedi ga Jeftaj div.
Još kroz vihor od radosti
Ajduk riknu kao grom:
„Pobedu nam Gospod dao,
Slobodan je mili dom!
Za tu milost, osvetnici,
Ja vam dajem zavet svet:
Žrtvovaću Bogu prvo,
"Što mi dođe na susret!"
Reč izleti — truba vrisnu —
Oluj vike, divlji poj
Navestiše, da Izrailj
Slavi krvav trijumf svoj.
Pred borcima Jeftaj stupa,
Ajduk stari, lave mlad,
Boni osmeh lik mu vedri,
K'o luč sunca mračni grad.
On se trza, ali za što,
Kadje svršen slavni boj?
Kad slobodi pesma ječi
I Jeftaju slavopoj?
Je l' umor od borbe slavne
Il' ga bol od rana tre?
Il' kajanje za reč svetu,
Što je dade malo pre?
Tek kroz oganj nestrpljenja
Bije mračnih misli vir,
Nada plane al' izdahne,
Za njom opet strah, nemir.
Čas ustukne, okom strelja
Na golemi gradski zid,
Al' mu čelo znoj oblije
I pomuti očnji vid.
Strepi, gori, čeka, šta će
Izići mu na susret,
Razvedri se, rukom goni
Mračnu miso k'o avet.
A kad stiže dvoru bliže,
Mrak pritisnu lavu svest:
Kroz slavoluk dete stupi
K'o krvava adska vest.
Sred gusala i bubnjeva
Jeftaj pozna svoju kćer,
Pa razdera plašt krvavi,
Riknu kao divlja zver:
„Jaoh, ti si, što me cveliš,
Krvi moja, nade moj!
Zar nad tobom da izvršim
Sa Gospodom zavet svoj?!
Kidajte mi vence s glave,
Uklon'te mi krunu, sjaj!
Šta će purpur onom, koga
Čeka tuga i očaj?!
Krv za grehe naše teške
Mora dati ovaj cvet —
O, a reč je moja tvrda,
A zavet je s Bogom svet!
Zanemeo narod silni
A za tim se ote glas:
Lelek, trepet, suze, krici,
Kletva sudbi i užas.
Al' ne strepi jagnje nežno,
Niti vrisnu cvetak mlad,
Ne boji se smrti onaj,
Kom je vera čvrsti grad.
„Jehovina volja to je,
Pokori se, oče, njoj,
Tek me pusti da oplačem
Najpre mladost, život svoj."
Plamti oganj, žrtva tu je,
K'o oblak se vije dim,
Narod vrvi, plač se čuje
I uzdasi gorki s njim.
Ali dete mirno čeka
Da žrtveni dođe čas
I k'o u snu sluša s neba
Strašnog Boga tajni glas.
Pa ne vidi narod, tisku,
Samo vidi očev lik,
Gde ukočen pogled baca
Na plameni žrtvenik.
