Пређи на садржај

Жорж Данден/4

Извор: Викизворник

◄   ПОЈАВА III ПОЈАВА IV ПОЈАВА V   ►

ПОЈАВА IV
Господин и госпођа од Сотанвила, Жорж Данден.

Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Шта Вам је, зете? Изгледате ми врло узнемирени.
ДАНДЕН:
А имам и зашто јер....
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Забога, зете, како мало имате држања! Не поздрављате људе кад им приступате.
ДАНДЕН:
Вере ми, пунице, имам ја друге бриге у глави, јер.....
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Опет! Је ли могућно, зете, да тако мало умете да се опходите у друштву и да је немогућно научити Вас како се треба понашати међ отменим светом?
ДАНДЕН:
Зашто то?
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Зар се нећете никад отрести навике да без икаквог призрења уоптребљавате реч пуница кад са мном говорите. Зар се не можете навићи да ме зовете госпођом?
ДАНДЕН:
Па наравно! Кад Ви мене зовете зетом, могу ја Вас звати пуницо.
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Неће бити тако и то није свеједно. Запамтите, молим, да Вама не приличи да употребљавате ту реч према једној особи мог положаја. Можете и бити наш зет, али има велике разлике између нас и Вас, и Ви не треба да заборављате ко сте.
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Сад доста, душице, оставимо то.
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Забога, господине од Сотанвила, само Ви умете бити тако попустљив према људима. Не умете да захтевате да Вам се ода дужно поштовање.
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
До беса! Опростите, али ту нема нико да ме учи. Ја сам на мушки начин показао, у двадесет прилика, да не одступам ни за длачицу од својих захтева. Али је довољно што је мало упозорен. Де, зете, да чујемо шта Вам је на срцу.
ДАНДЕН:
Кад се мора говорити кратко и јасно, рећи ћу Вам, господине од Сотанвила, да имам разлога да....
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Чекајте, зете. Запамтите да није учтиво звати људе по имену и да онима који стоје више од нас треба рећи напросто ``господине``.
ДАНДЕН:
Е, па лепо, напросто господине, а не више господине од Сотанвила, имам да Вам саопштим да ми моја жена даје.....
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Станите! Запамтите и то да Ви не треба да кажете ``моја жена`` кад говорите о нашој кћери.
ДАНДЕН:
Побеснећу! Како, зар моја жена није моја жена?
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Јесте, господине зете, она је Ваша жена, али Вама није допуштено да је тако зовете. То бисте могли рећи, у крајњем случају, да сте се оженили неком себи равном.
ДАНДЕН:
(Тихо, за себе) Ах, Жорже Дандене, где си ти то упао? (Гласно) За Бога милога, оставите за часак на страну то Ваше племство и допустите да Вам говорим како будем знао. (За себе) Докле ће, доврага, да ме гњаве тим зановетањем? (Гласно) Кажем Вам, дакле, да сам незадовољан својом женидбом.
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
А разлог, зете?
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Шта! Зар смете тако да говорите о оном из чега сте сами извукли толике користи?
ДАНДЕН:
А какве то користи, госпођо, кад већ мора да буде нека госпођа? Сав тај посао није рђаво испао за Вас, јер без мене, ако допустите, Ваше стање је било врло траљаво и мој новац је дошао да закрпи прилично велике рупе. А шта сам ја, молим Вас, добио, сем тога што су ми мало продужили име, те ме сад не зову више Жорж Данден него господин од Дандинијера?
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Зар Ви, зете, не рачунате ни у шта преимућство што сте се ородили са кућом Сотанвилових?
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
И са кућом де ла Придотри, из које имам част да потичем, кућом у којој се племство наслеђује по мајци и која ће, по тој дивној повластици, учинити Вашу децу племићима?
ДАНДЕН:
Е па ништа лепше! Моја ће деца бити племићи, а ја ћу бити рогоња, ако се на то не припази.
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Шта то треба да значи, зете?
ДАНДЕН:
Треба да значи да се Ваша кћи не влада како жена треба да се влада, и да чини ствари противне поштењу.
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Лакше, лакше, пазите шта кажете! Моја кћи је од лозе у којој се исувише поштује врлина да би се могла заборавити и учинити ма шта што уди поштењу, а у кући де ла Придотри има већ више од триста година како се, господу нек је хвала не зна ни за једну жену због које би се могло нешто рећи.
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
До беса! У кући Сотанвилових није се нашла ниједна кокета, и храброст чланова мушког пола није ништа више наследна но чедност женског.
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Ми смо имали једну Жаклину де ла Придотри, која која никако није хтела пристати да постане љубавница неког војводе и пера, гувернера наше провинције.
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Била је једна Матирина од Сотанвила која није хтела да прими двадесетхиљада талира од неког краљевог љубимца, иако је тражио само да се са њим састане.
ДАНДЕН:
О, па Ваша кћи није тако упорна, омекшала је откад је код мене.
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Говорите јасније, зете. Ми нисмо људи који ће је подржати у рђавим делима, и бићемо први, њена мајка и ја, да Вама дамо за право против ње.
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Ми не знамо за шалу кад се тиче поштења и одгајили смо је у највећој строгости.
ДАНДЕН:
Могу Вам само то рећи да ту има неки племић са двора, ког сте опазили, а који се заљубио у њу пред мојим очима и поручио јој љубавне изјаве које је она врло благонаклоно саслушала.
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Божијег ми дана! Удавићу је овим рукама ако се деси да одступи од поштења своје мајке.
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
До беса! Пробуразићу овим мачем и њу и њеног драгана, ако је своју част укаљала.
ДАНДЕН:
Рекао сам шта се дешава, да Вам се потужим и замолим да ми по тој ствари дате објашњења.
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Не брините се Ви само, прибавићу ја Вама објашњења за њих обоје. Ја сам човек који уме да стегне брњицу сваком, ко то био. Само, јесте ли Ви потпуно уверени у то што кажете?
ДАНДЕН:
Потпуно уверен.
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Размислите се добро, у сваком случају. Јер су то међ племићима врло шкакљива питања. Нема ни говора да се неко у том сме залетети.
ДАНДЕН:
Рекао сам Вам, кажем само оно што је истина.
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Душице, идите својој кћери и говорите са њом, а ја ћу за то време отићи са зетом да поразговорим са тим човеком.
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Је ли могућно, сине, да се она толико заборави после кротких примера које сам јој, као што само знате, лично дала?
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Сад ћемо ту ствар изнети на чистину. Пођите за мном, зете, и не брините се више ни за шта. Видећете да ћемо ми већ показати шта знамо кад неко дарне у оне који су нам на неки начин блиски.
ДАНДЕН:
Ево га где долази.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Жан Баптист Поклен Молијер, умро 1673, пре 351 година.