Žorž Danden/4

PRVI ČIN

POJAVA IV

POJAVA IV
Gospodin i gospođa od Sotanvila, Žorž Danden.

G-DIN OD SOTANVILA:
Šta Vam je, zete? Izgledate mi vrlo uznemireni.
DANDEN:
A imam i zašto jer....
G-ĐA OD SOTANVILA:
Zaboga, zete, kako malo imate držanja! Ne pozdravljate ljude kad im pristupate.
DANDEN:
Vere mi, punice, imam ja druge brige u glavi, jer.....
G-ĐA OD SOTANVILA:
Opet! Je li mogućno, zete, da tako malo umete da se ophodite u društvu i da je nemogućno naučiti Vas kako se treba ponašati međ otmenim svetom?
DANDEN:
Zašto to?
G-ĐA OD SOTANVILA:
Zar se nećete nikad otresti navike da bez ikakvog prizrenja uoptrebljavate reč punica kad sa mnom govorite. Zar se ne možete navići da me zovete gospođom?
DANDEN:
Pa naravno! Kad Vi mene zovete zetom, mogu ja Vas zvati punico.
G-ĐA OD SOTANVILA:
Neće biti tako i to nije svejedno. Zapamtite, molim, da Vama ne priliči da upotrebljavate tu reč prema jednoj osobi mog položaja. Možete i biti naš zet, ali ima velike razlike između nas i Vas, i Vi ne treba da zaboravljate ko ste.
G-DIN OD SOTANVILA:
Sad dosta, dušice, ostavimo to.
G-ĐA OD SOTANVILA:
Zaboga, gospodine od Sotanvila, samo Vi umete biti tako popustljiv prema ljudima. Ne umete da zahtevate da Vam se oda dužno poštovanje.
G-DIN OD SOTANVILA:
Do besa! Oprostite, ali tu nema niko da me uči. Ja sam na muški način pokazao, u dvadeset prilika, da ne odstupam ni za dlačicu od svojih zahteva. Ali je dovoljno što je malo upozoren. De, zete, da čujemo šta Vam je na srcu.
DANDEN:
Kad se mora govoriti kratko i jasno, reći ću Vam, gospodine od Sotanvila, da imam razloga da....
G-DIN OD SOTANVILA:
Čekajte, zete. Zapamtite da nije učtivo zvati ljude po imenu i da onima koji stoje više od nas treba reći naprosto ``gospodine``.
DANDEN:
E, pa lepo, naprosto gospodine, a ne više gospodine od Sotanvila, imam da Vam saopštim da mi moja žena daje.....
G-DIN OD SOTANVILA:
Stanite! Zapamtite i to da Vi ne treba da kažete ``moja žena`` kad govorite o našoj kćeri.
DANDEN:
Pobesneću! Kako, zar moja žena nije moja žena?
G-ĐA OD SOTANVILA:
Jeste, gospodine zete, ona je Vaša žena, ali Vama nije dopušteno da je tako zovete. To biste mogli reći, u krajnjem slučaju, da ste se oženili nekom sebi ravnom.
DANDEN:
(Tiho, za sebe) Ah, Žorže Dandene, gde si ti to upao? (Glasno) Za Boga miloga, ostavite za časak na stranu to Vaše plemstvo i dopustite da Vam govorim kako budem znao. (Za sebe) Dokle će, dovraga, da me gnjave tim zanovetanjem? (Glasno) Kažem Vam, dakle, da sam nezadovoljan svojom ženidbom.
G-DIN OD SOTANVILA:
A razlog, zete?
G-ĐA OD SOTANVILA:
Šta! Zar smete tako da govorite o onom iz čega ste sami izvukli tolike koristi?
DANDEN:
A kakve to koristi, gospođo, kad već mora da bude neka gospođa? Sav taj posao nije rđavo ispao za Vas, jer bez mene, ako dopustite, Vaše stanje je bilo vrlo traljavo i moj novac je došao da zakrpi prilično velike rupe. A šta sam ja, molim Vas, dobio, sem toga što su mi malo produžili ime, te me sad ne zovu više Žorž Danden nego gospodin od Dandinijera?
G-DIN OD SOTANVILA:
Zar Vi, zete, ne računate ni u šta preimućstvo što ste se orodili sa kućom Sotanvilovih?
G-ĐA OD SOTANVILA:
I sa kućom de la Pridotri, iz koje imam čast da potičem, kućom u kojoj se plemstvo nasleđuje po majci i koja će, po toj divnoj povlastici, učiniti Vašu decu plemićima?
DANDEN:
E pa ništa lepše! Moja će deca biti plemići, a ja ću biti rogonja, ako se na to ne pripazi.
G-DIN OD SOTANVILA:
Šta to treba da znači, zete?
DANDEN:
Treba da znači da se Vaša kći ne vlada kako žena treba da se vlada, i da čini stvari protivne poštenju.
G-ĐA OD SOTANVILA:
Lakše, lakše, pazite šta kažete! Moja kći je od loze u kojoj se isuviše poštuje vrlina da bi se mogla zaboraviti i učiniti ma šta što udi poštenju, a u kući de la Pridotri ima već više od trista godina kako se, gospodu nek je hvala ne zna ni za jednu ženu zbog koje bi se moglo nešto reći.
G-DIN OD SOTANVILA:
Do besa! U kući Sotanvilovih nije se našla nijedna koketa, i hrabrost članova muškog pola nije ništa više nasledna no čednost ženskog.
G-ĐA OD SOTANVILA:
Mi smo imali jednu Žaklinu de la Pridotri, koja koja nikako nije htela pristati da postane ljubavnica nekog vojvode i pera, guvernera naše provincije.
G-DIN OD SOTANVILA:
Bila je jedna Matirina od Sotanvila koja nije htela da primi dvadesethiljada talira od nekog kraljevog ljubimca, iako je tražio samo da se sa njim sastane.
DANDEN:
O, pa Vaša kći nije tako uporna, omekšala je otkad je kod mene.
G-DIN OD SOTANVILA:
Govorite jasnije, zete. Mi nismo ljudi koji će je podržati u rđavim delima, i bićemo prvi, njena majka i ja, da Vama damo za pravo protiv nje.
G-ĐA OD SOTANVILA:
Mi ne znamo za šalu kad se tiče poštenja i odgajili smo je u najvećoj strogosti.
DANDEN:
Mogu Vam samo to reći da tu ima neki plemić sa dvora, kog ste opazili, a koji se zaljubio u nju pred mojim očima i poručio joj ljubavne izjave koje je ona vrlo blagonaklono saslušala.
G-ĐA OD SOTANVILA:
Božijeg mi dana! Udaviću je ovim rukama ako se desi da odstupi od poštenja svoje majke.
G-DIN OD SOTANVILA:
Do besa! Proburaziću ovim mačem i nju i njenog dragana, ako je svoju čast ukaljala.
DANDEN:
Rekao sam šta se dešava, da Vam se potužim i zamolim da mi po toj stvari date objašnjenja.
G-DIN OD SOTANVILA:
Ne brinite se Vi samo, pribaviću ja Vama objašnjenja za njih oboje. Ja sam čovek koji ume da stegne brnjicu svakom, ko to bio. Samo, jeste li Vi potpuno uvereni u to što kažete?
DANDEN:
Potpuno uveren.
G-DIN OD SOTANVILA:
Razmislite se dobro, u svakom slučaju. Jer su to međ plemićima vrlo škakljiva pitanja. Nema ni govora da se neko u tom sme zaleteti.
DANDEN:
Rekao sam Vam, kažem samo ono što je istina.
G-DIN OD SOTANVILA:
Dušice, idite svojoj kćeri i govorite sa njom, a ja ću za to vreme otići sa zetom da porazgovorim sa tim čovekom.
G-ĐA OD SOTANVILA:
Je li mogućno, sine, da se ona toliko zaboravi posle krotkih primera koje sam joj, kao što samo znate, lično dala?
G-DIN OD SOTANVILA:
Sad ćemo tu stvar izneti na čistinu. Pođite za mnom, zete, i ne brinite se više ni za šta. Videćete da ćemo mi već pokazati šta znamo kad neko darne u one koji su nam na neki način bliski.
DANDEN:
Evo ga gde dolazi.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Žan Baptist Poklen Molijer, umro 1673, pre 351 godina.