ЖИВОТ
Уста се смеше; очи гледе боје,
Људе и даске. Већ клонуло тело;
Дише се тешко; дрхте руке моје;
Очи гледају... чека се опело.
Није још дуго — доћи ће и оно,
Доћи ће светлост, дан мутан ил' бео
И много света. Удараће звоно.
И ја ћу затим иструнути цео.
Нестаће тада свег што моје беше:
Покрета, лица, и косе, и крви;
Узеће руке, уста што се смеше
Земља и влага и гомила црви.
Нестаће мене убрзо и лако;
Рођен без крила — немам где се скрити;
Одавна сазнах да ће бити тако —
И јоште нешто, тако мора бити.
У сунцу, ноћи, у шуштању грана,
У небу, зори, мирису и цвећу,
У оном низу природиних ткања,
Што трепте етром, што се стално крећу
Путем промена — остаће да живе,
И после мене, и љубав и мис'о:
То није моје к'о ни магле сиве,
Као ни звезде, ваздух кој' сам дис'о.
Невоље, беде проклетства и сузе,
Уздаси, јади, празне, голе жуди,
И оне мале — а спонтане узе
Што ryшe, даве живеће код људи.
Оптицај смртних обманом се слива.
Нестанак људи да л' је и њен ћивот?
Да л' тајну она свевечности скрива?
Ил' њоме само увијен је живот.
1904.
