ŽIVOT
Usta se smeše; oči glede boje,
Ljude i daske. Već klonulo telo;
Diše se teško; drhte ruke moje;
Oči gledaju... čeka se opelo.
Nije još dugo — doći će i ono,
Doći će svetlost, dan mutan il' beo
I mnogo sveta. Udaraće zvono.
I ja ću zatim istrunuti ceo.
Nestaće tada sveg što moje beše:
Pokreta, lica, i kose, i krvi;
Uzeće ruke, usta što se smeše
Zemlja i vlaga i gomila crvi.
Nestaće mene ubrzo i lako;
Rođen bez krila — nemam gde se skriti;
Odavna saznah da će biti tako —
I jošte nešto, tako mora biti.
U suncu, noći, u šuštanju grana,
U nebu, zori, mirisu i cveću,
U onom nizu prirodinih tkanja,
Što trepte etrom, što se stalno kreću
Putem promena — ostaće da žive,
I posle mene, i ljubav i mis'o:
To nije moje k'o ni magle sive,
Kao ni zvezde, vazduh koj' sam dis'o.
Nevolje, bede prokletstva i suze,
Uzdasi, jadi, prazne, gole žudi,
I one male — a spontane uze
Što ryše, dave živeće kod ljudi.
Opticaj smrtnih obmanom se sliva.
Nestanak ljudi da l' je i njen ćivot?
Da l' tajnu ona svevečnosti skriva?
Il' njome samo uvijen je život.
1904.
