Живот наш
Ено ти цв'јетак из земље клије,
Росом се кр'јепи и сунца зраком:
Кроз мало дана пупке развије,
Да се изложи вихору јаком.
Ено ти чего на св'јет се роди,
Мајка га гоји на своје крило;
Док мало 'зрасте чува га, води,
Да неби њему што по злу било.
Ено и цвијет ће красно цвати,
Охоло с' диже у свом поносу,
Но зар ће дуго на бусу стати?
Ено га, дозре, земљи се просу.
Ено и младић, гиздави поста,
Све му је равно, брда и поље!
Ал' оћел' тако потрајат' доста?
Нек' пита цв'јетак што с' просу доље.
Ено и цв'јетак већ листа нема,
Зима му свлачи наките свјеже:
Увијен стоји, к'о да се спрема,
Под косу смртну да једном леже.
Ено и старца једва се миче,
Ред му је крила распети души,
Тако наш живот цвијету сличе,
Рађа се, цвати, гине, осуши.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Мило Јововић, „Словански свет “, број 50., у Бечу, 27. децембра 1895., стр. 464.