Живак
Живак је митолошко биће (зао дух) које се, по народном веровању, враџбинама шаље на одређеног човека да га умори. Он „зна куда и у коју кућу да оде, зна у коју тестију или кофу да уђе, зна за које је лице послат и познаје тог човека“ (550, с. 150).
Онај ко шаље живака оде до прага куће свог непријатеља и каже: „Да го заҋадеш у ҋазик! Да го заҋадеш у око! Да го дрьжиш у срьце, колку една недела, а после да умре! Да го удариш под груди и да те носи, додека е жив!“(535, с. 154).
Да би живака отерали из нечијег тела, раде следеће: избуше орах или лешник па га напуне живом, уваљају у восак и црну кострет и то болесник носи са собом (102, с. 580).
Начин бајања.
Бајач у левој руци држи босиљак или бритву, а десном туца у чаши живу и траву живачицу говорећи наведену басму (бр. 63). Болесник седне иза врата, опколи се жаром а пред њега се метне мало ватре, паница с водом и секира (а може и велики нож). Секира се постави сечивом на горе. Бајалник узме десном руком чашу у којој је жива, пловчија крв и трава живачица и ту чашу преноси изнад секире, воде и ватре, говорећи:
„Пројдо’ секиру, не посеко’ се,
пројдо’ воду, не удави’ се,
пројдо’ огањ, не изгоре’ се.“
Бајач за све време зева. После тога болесник два пута прогута мало воде из панице, а трећи пут попије све. Бајач му још да чашицу чаја од траве живачице, парче црног лука и три залогаја хлеба да поједе (417, с. 38-39).
Један начин лечења од живака је описан код Гинчева (525, с. 91).
Басме од ове болести срећу се у источној и јужној Србији и Бугарској.
Референце[уреди]
Извор[уреди]
- Раденковић, Љубинко: Народне басме и бајања; Градина, Ниш; : Јединство, Приштина; Светлост Крагујевац, 1982., стр. 391-392.