Živak
Živak je mitološko biće (zao duh) koje se, po narodnom verovanju, vradžbinama šalje na određenog čoveka da ga umori. On „zna kuda i u koju kuću da ode, zna u koju testiju ili kofu da uđe, zna za koje je lice poslat i poznaje tog čoveka“ (550, s. 150).
Onaj ko šalje živaka ode do praga kuće svog neprijatelja i kaže: „Da go zaҋadeš u ҋazik! Da go zaҋadeš u oko! Da go drьžiš u srьce, kolku edna nedela, a posle da umre! Da go udariš pod grudi i da te nosi, dodeka e živ!“(535, s. 154).
Da bi živaka oterali iz nečijeg tela, rade sledeće: izbuše orah ili lešnik pa ga napune živom, uvaljaju u vosak i crnu kostret i to bolesnik nosi sa sobom (102, s. 580).
Način bajanja.
Bajač u levoj ruci drži bosiljak ili britvu, a desnom tuca u čaši živu i travu živačicu govoreći navedenu basmu (br. 63). Bolesnik sedne iza vrata, opkoli se žarom a pred njega se metne malo vatre, panica s vodom i sekira (a može i veliki nož). Sekira se postavi sečivom na gore. Bajalnik uzme desnom rukom čašu u kojoj je živa, plovčija krv i trava živačica i tu čašu prenosi iznad sekire, vode i vatre, govoreći:
„Projdo’ sekiru, ne poseko’ se,
projdo’ vodu, ne udavi’ se,
projdo’ oganj, ne izgore’ se.“
Bajač za sve vreme zeva. Posle toga bolesnik dva puta proguta malo vode iz panice, a treći put popije sve. Bajač mu još da čašicu čaja od trave živačice, parče crnog luka i tri zalogaja hleba da pojede (417, s. 38-39).
Jedan način lečenja od živaka je opisan kod Ginčeva (525, s. 91).
Basme od ove bolesti sreću se u istočnoj i južnoj Srbiji i Bugarskoj.
Reference[uredi]
Izvor[uredi]
- Radenković, Ljubinko: Narodne basme i bajanja; Gradina, Niš; : Jedinstvo, Priština; Svetlost Kragujevac, 1982., str. 391-392.