Жеља (Омер Скопљановић)
| Жеља Писац: Омер Скопљановић |
Сићане звјезде осуле небо,
С мјесеца трепти алемов сјај;
Небеским сјајем, свјетлошћу својом
Он злати и наш успаван крај.
И благим миром он тврди санке;
Најбољи вјесник на небу свом,
У санку барем он вида ране
Паћеном, тужном народу мом.
Ал’ на ме млада ни санак не ће;
Не успава ме никаква моћ,
Вјечита патња вјечно ме креће,
Кроз био данак и црну ноћ.
Ја мислим на те, о робе тужни,
Што но те ломи тај сраман лом —
Ја мислим на те, мој роде српски,
Што си на нехај свијету свом.
Ја мислим на те — у вјечној мисли
Крећу се дани и живот млад;
Ил хора пуста касно ће доћи,
Да оков скидам, а с њим ти јад.
Хоћи л’ ко старац машит се мача,
Душманским костма тупут му рез,
На гадном лицу душмана твога,
Одужујућ се, да везем вез.
Ох, срећо, срећо, ој стигни мало,
Да живот дадем — да нисам роб;
Бар мјесец својим златићем сјајем
Поштеног борца млађани гроб.
У срећном санку, о мили сине,
Буднога бабе да л’ чујеш глас?
Његове крви, о крви слатка,
Мрзиш ли ропство, а штујеш спас.
Да, мрзиш, свом младом душом,
И чистим жаром срдашца свог,
Јер исту мисо ко у твог бабе,
У срце твоје усади Бог.
Душмане мрзи, а Српство љуби,
Тако ми сине ти био жив,
Пане ли бабо у борби љутој,
Освет’ га сине, соколе сив!
Још мјесец сјаји, још трепте зв’језде
На плавом небу, сијелу свом,
Још жарка жеља племеном плати
У српском срцу — у срцу мом.
Па лети пјесмо на крима жеље,
Поштене жеље срдашца мог;
Полети небом — полети земљом,
Полети пјесмо, помого, т’ Бог!
Кроз српски свијет, кроз свијет цио
Свакога брата поздрави мог,
Та сви смо синци једнога дома,
Поштена српског сви дома свог!
Нек иста мисо грије над груди,
Кад иста боља таре нам врат,
Поштена жеља у Српству милом,
Да смо сви сваком: ко брату брат!
|